понедељак, 18. мај 2020.

Богдан Милановић-Крајишник




Ето нам опет неумитна смрт леденом руком свали у мрачан гроб једног примјерног омладинца родољуба: у приморском граду Улцињу 12 т. М. испустио је своју поштену српску душу наш млади пјесник Крајишник у најбољем јеку снаге — 25-ој год својој.

Рођен у Бос. Петровцу, покојник је, од како га је српска мајка пасом опасала, па до пошљедњег куцња срца свог, сав млађан живот, пун јада и чемера, провео у буђењу духа и свијести рода свог. Он му је пјевао. Пјевао му је пјесму побједну а пјесма му се лила из срца, лила се из животне борбе и искуства. Пјевао му је прошлост, а тјешио вјером у сретнију будућност, у коју је и сам тврдо вјеровао:

Jа вјерујем тврдом вјером
У будућност рода свога;
У слободу погажену
На сред поља Косовскога!

Ја вјерујем плам витештва
Да још жари српске груди;
Ја вјерујем да ће опет
Српска зора да заруди

Ја вјерујем - вјера моја
Није слаба, није мала –
Ја вјерујем ускрснуће
Потиштених идеала...

На косовска тужна поља
Заблистаће св’јетли храми,
Одјекнуће гласна звона
Укопнице ропству, тами.

Из гробова косовскијех
Порастиће љути лави,
И јуначки Обилићи
Наставиће путе слави. -

Да оснаже свеле груди,
Што их црни тиран слама,
Да пропоје пјесма света
На развале српског храма.

Ја вјерујем тврдом вјером, -
Вјера моја није мала;
Ја вјерујем ускрснуће
Потиштених идеала...


Оваких пјесами, овијаних правим духом искреног родољубља, ми у Крајишника сретамо махом, и оне нам најбоље говоре, каквим је жаром љубави пригрлио био свој мили српски род. Млађан пјеснички дух, усколебан викором околине, мути се, удара о млаз народне биједе и недаће, слаби у издржљивости: гуши се она заносна драж, којом се сам одушевљава и друге заноси - пјесник очајава:

Живота су мога огорчени дани,
Усахнуо извор радости и среће. –
У свијетлом храму пријатељства чедног
Кандило се гаси и трну се св’jeћe.

Изумиру гласи искрености рајске,
Као одјек звона кроз тишину свету;
Ивнурена љубав, прегажена срамом,
Одбјегла је на в’јек са очију св’јету.

За живоута је Крајишник издао двије књиге својих скупљених пјесама, већином ганутних рефлексија. Налазимо их и веселе природе, у којима дух пјеснички лелуја се кроз поток и дољу, кроз шуму и гору, ведри се, кријепи, пун је љубави, јер говори језиком уловљеног срца.  – То му је мелем у данима искушења:

По сред муке, по сред бола,
По сред туге, по сред јада –
На мом небу суморноме
Блиста једна свјетли нада

Посље дуге црне ноћи
Рујна зора св’јету хити;
Посље јада, посље бола -
Та и ја ћу сретан бити;

Ти ћеш, злато, моја бити,
Именом се мојим звати,
А ја ћу те тако љупко,
Тако њежно миловати.

Стихови нијесу мршави, мисли нијесу натегнуте, он нам је лак, природан,
није досадан, и ми не можемо да не замјеримо свима оним модним новијим
“приказивачима“, да их тако назовемо, који се зарано мргодно пењу на критичку трибуну, па онако горопадно намјерно сатиричким бичем хоће из основе да убију дух и вољу наших млађих раденика на доста сиромашној њиви наше умјетне књижевности. Критика је неоцјењиво благо науке, али, руковођена злобом и пакошћу, грозан је тајанствен срп што убија клицу Богом даног самониклог сјемена – не да му да се испољи.

Клица оваког пјесничког талента избила бијаше и у нашем непрежаљеном Кријишнику, па јој ето Усуд не даде да се ојача и развије. Но у сваком случају он је за кратко вријеме, а шта су 25 година јадног живота! — доста задужио свој благодарни народ, који га задржаје у лијепој успомени. Ово нека у неколико утјеши ојађелу Милку удовицу, на чијим рукама и испусти своју племениту, поштену душу.

Почивај мирно, драги Богдане, далеко од сујете и злобе људске, у њедрима измучене слободне земље, коју са истински, од свег срца вруће љубио, а она те као рођеног сина примила!

Мир праху твом и вјечан спомен!..

Пер....ћ













Нема коментара:

Постави коментар