Бој у Балбалуши
22. октобра 1912. год.
На хиљаду девете стотине,
А при крају дванаесте године;
Двадест другог октобра мјесеца
Бијела је полећела вила
Са широког поља преко Дрима.
Лети вила на бијела крила,
Докле гори Балбалуши дође.
А кад гори Балбалуши дође,
Ту је вила одморила крила.
Па дозива Кусовца сердара,
И овако њему говорила:
“Чујеш мене Кусовац сердару!
Турска се је окренула војска,
Од зеф Јања преко поља равна
Да ухвати Балбалуш планину,
И пресјече Црногорску војску,
Прекине јој тајин и дзебану,
Да остане војска у опсаду.
А теби је отишла бригада
Отишла је к Љешу и Медову
Па се бојим пропашће ви војска!”
Кад је сердар разумио вилу,
Што му вила казује за Турке,
Одмах перо прихвати у руке
Па је ситну књигу направио;
А шаље је Шоћу командату,
Шоћу Нику младом поручнику,
У логроу на росну ливаду;
На ливаду крај језера хладна.
У књигу му овако говори:
“Чујеш Нико! Моје десно крило!
Турска се је војска подигнула
Од зеф Јања преко поља равна
Да ухвати Балбалуши врха
Пак да нашу пресијеку војску
Него устај, на ноге лагане
И поведи Љуботињце храбре
Љуботињце и шњима Грађане.
Па похитај Балбалуш планини
Да се тамо похваташ с Турцима;
И дако ти Бог и срећа даде,
Да би како заставио Турке.
Јер бригада у напријед пође,
А натраг је повратит не могу,
Јер се бојим Љеша и Медова
И широка поља Филипоља.
Ал сам тебе оставио Нико,
Да нам леђа од Турака чуваш,
Те се надам у Бога милога
И у стару срећу Љуботињску,
Да нам Турци наудити неће!”
Кад је Ника књига допанула
А кад виђе што му ситна пише,
Хитро јунак на ноге скочио.
К себи зове младе официре,
Па им каже што му сердар пише.
Још овак бесједио Нико:
“Сад на ноге, моји соколови!
Сви постројте чете под барјаком
И рените брзијем кораком;
Похитајмо гори Балбалуши
Да нас клети не претеку Турци.
Тамо ћемо разредити војску.
Официри наредбу примише
Па једанак чете постројише.
Раздијелише бомбе и дзебане,
И остало што је за мегдане.
Барјактари развише барјаке,
Под барјаке кренуше јунаке,
Кренуше се чете у колоне
Похиташе као соколови,
Јер су момци боја пожељели
Бога моле да их овесели,
Да се приђе ухвате с Турцима
И покажу крвним душманима
Да су равни својијем предцима
Ђе се треба стати на одбрану
На обрану отачества свога.
Што молили, Бога умолили
Брзо гори Балбалуши доше,
И умало претекоше Турке
Теке војска на бојиште дође
Командат је уређиват пође.
На десно је крило поставио:
Дрецун Ђока, млада официра.
И са њиме чету Богућане,
Па овако бесједио Ђоку:
“Ти ћеш стати сад на десно крило!
Сакри војску у лист и у траву,
Да за тебе Турци не знаду.
Да удариш њима изненада,
Тако ћеш им задат’ више јада!
А до Ђока Вујовића Божа
А са Божом чета уређена.
Дубовјани шњима Зачирани,
Међу четом до два командира
Једно ти је Кусовац Никица,
А друго је Вујовић Периша.
То су оба коандира стари
У првоме рату опробани,
Од резерве и од бивше гарде
Сад ни један не има команде
Тек што момчад око себе храбре
И боре се као соколови!
Код њих ти је часни свјештениче
Вучковићу протопопе Мило,
То је Сарап са сред Љуботиња;
Он ти држи слику Спаситеља
Бога моли, а призива свете,
Да помогну, Косово освете!
Командат је наредио Божу:
Да он први запођене кавгу.
А до Божа Вујовића Тома,
А са њиме чету доњоселску
Да и они започну с Турцима.
А до Тома на лијево крило
Поставио Кнежевића Блажа,
А са Блажом Грађане јунаке
Да и они ударе на Турке.
А Шабана официра Марка
Оставио њега у резерву,
И са њиме чету свуколику
Мужовиће с њима Вигњевиће.
Пошто Нико уредио војску
Стаде јунак на средину војске,
Пази десно и лијево крило
Ђе узтреба да потпору даје,
Да му ђегод не пробију Турци.
Таман добро уредио војску
Извиднице боје започеше,
Уто клети навалише Турци
На средину у лијево крило.
Ала банда затури се кавга
Стаде цика танкијех пушака,
Стаде писке хитре митраљезе,
Сатаде јека топа и кумпаре,
Пролама се небо кроз облаке,
Боже мили! чуда великога!
Није шала оружје модерно!
Што посипље дрвје и камење
Као кише из густа облака!
Ту се црна пролијева крвца,
Од Турака и Црногораца
Удрио се јунак на јунака
Један другом одољети не може
Јер је већа сила у Турака,
Већа сила од четири пута.
Ма да видиш Шоћа командата,
Он Шабана дозиваше Марка:
“Чуј Шабане мој соколе сиви!
Ступај с четом у борбене ланце
Е је веља сила у Турака!”
Како Марко наступи у ланце,
Халакнуше мрки Црногорци;
Погнаше се по дугу мегдану
Кликују се моци и јунаци,
Јунаци су бољи Црногорци,
Него клети османлије Турци.
Те у бјегство наћераше Турке
Побјегоше, брате, до резерве
Док добише ново подкрепљење,
И на нови јуриш одлучише.
Па на десно крило обрнуше
Ђе их Дрецун чека офицеру,
И са њиме храбри Богућани.
Кад је Ђоко опазио Турке,
Одмах своју чету уредио
И овако њиме говорио:
“Богућани! моји соколови!
Немој који пушку опалити
На далеко Турке поплашити
Ја ћу вама издати команду,
Када ћемо отворити палбу!”
Ту наредбу чекају војници
А он гледа како иду Турци
Пак је близу напуштијо Турке
Кол’ко би им пребројио зубе!
Тада Ђоко издаде команду,
А војници отворише паљбу.
А Турци се зачудише јаду!
Попадаше као снопље Турци,
Није шала удрише им вуци!
То нијесу од планине вуци,
Него то су млади Љуботинци.
Кад виђеше Турци погибију,
Сташе бјежат стрмо низ планину
Низ широке Балбалушке стране,
Док до поља доћераше Турке.
Бјеже јадни преко поља Турци
Они бјеже главом без обзира
Газе блато скачу у конавле,
Тек да своје скапулају главе.
Пошто Срби Турке рашћераше
Тад повика Шоћу командате:
“Ала Турци срамота вас било!
С чим ћете се похвалит’ везиру
Како сте му образ направили
Снама данас мегдан дијелећи
И која ве сила рашћерала?
Вас је било три табора војске
Са три топа и три митраљеза;
А нас само двјеста тридест друга
И без топа и без митраљеза.
Ал имамо прси од жељеза
И у руке танане московке,
И имамо срца и прегнућа
А ко прегне све му је могуће!”
Тада Нико повратио војску
А она му плијен приказала
Што с мртвијех узела Турака;
Неки носи рухо и оружје;
Неки рухо а неки оружје;
Неки носи свирке и борије!
И још жале обичаје старе
Што не смију да сијеку главе
Ере би се насјекли Турака!
Па комндат зове официре
Те им такву наредбу издаје:
Да преброје мртве и рањене.
Официри чете прегледаше
И рапорте дају командату:
Да је њима десет погинуло
Међу њима соко тица сива
Шоћа Ива храброг официра!
А осам их рана допануло
Међу њима Вујовић Периша
Командијер храбри од резерве;
Грдне с уга ране допануле
Десна му је нога саломљена
Десна нога у десно кољено!
Када Нико видио рапорте
Одмах другу наредбу издаје,
Те пођоше свуда по бојишту
И љешеве турске пребројише,
Те на броју свега находише
Сто шездесет и више четири
Те осташе Балбалуш планини
А сувише мртве и рањене
Које Турци собом понијеше.
Кад се Нико добро извијести
Весео се по разбоју шета.
Па дохвати дивит и хартију
Два рапорта одмах одправио
Једног шаље главном командату
Мартиновић славном Генералу.
Други шаље своме бригадиру,
Бригадиру Кусовцу сердару.
Све им што је и како је каже
И како се завршила борба
На велику турску погибију,
А на славу црногорске војске!
Па кад мрче и почину сунце,
Пут логора окренуо војску.
Собом носе мртве и рањене
Па на логор кад су долазили
Ту погибшу браћу сахранише,
А рањене шаље на Бојану,
Да лијече тамо љуте ране;
Које славно у бој задобише
И јунаштво српско поновише.
А сад, браћо, и дружино драга,
Ова пјесма јест истина права;
Учесник сам усред боја био,
И све мојим очима видео.
У Логору, Новембра 1912. године.
Спјевао
Јоко Т. Маркишић Сарап
Нема коментара:
Постави коментар