Богдан Милановић-Крајишник - Над увелим цв’јетом

Над увелим цв’јетом

Небеса су тамна. Облакови густи

Заклањају пр’јесто Свемоћнога Бога;

И природа спава. Све у санку тоне —

Само душа моја нема мира свога;

У пучини мора горчине и јада

Она сама блуди — тражећ’ слику милу...

Мир и покој бјега од њезина лика,

И у тихој ноћи сн’јева прошлост билу; ...

Над увелим цв’јетом будућности златне

Она л’јева сузе и проклиње дане —

А од дивних снова — што нам прошлост красе —

Постадоше сада неизл’јечне ране...

Бос. Петровац     Богдан—Крајишник

"Луча" 1897.