Богдан Милановић-Крајишник - Сумња

Сумња

Дрхти поноћ... изумире муком,

Као уздах дјевојачких груди;

А к’о суза у суморну оку —

Црна слика кроз црнину блуди...

Црне мисли црну слику воде,

Што пакао у грудима гаји:

Да отрује срећу на олтару,

Што у срцу младе неве сјаји...

То је сумње оснажено крило,

Мило чедо адског господара;

Отров сије... и на груди сл’јеће,

Гдје је небо свог излило дара...

Дрзну срце... прободе га махом —

Сасу капље отроване чини — —

Злобно лице превуче се см’јехом

И нестаде у мраку и тмини. –

... Јекну небо подкопане среће —

Олтар паде... прснуше путири...

У храму се погасише св’јеће —

А у аду јекнуше кондири...

Бос. Пешровац    Богдан—Крајишник

"Луча" 1900.