Dvadeset pet vjekova prkosila si moru,
Jugu i buri, prirodi i ljudima,
Miris ti je davala jutarnja osjeka,
Noge ti je kamene milovala plima…
Nekada si bila puna života,
Čule su se klape, bilo je i fešti,
I kiša je tada drukčije mirisla,
Ispod voltova su šetali furešti…
Sada su u tebi neki drugi ljudi,
Koji te ne znaju, ne vole, ne žele,
Kojima je maslina samo neko drvo,
Ne znaju za bakalar i slane srdele…
Po plažama tvojim plastični kiosci,
I bezlični, ružni, prazni hoteli,
Oteli su ti mir, dušu i život,
I djetinjstvo su nama oteli…
Ratimir – Raco Delević
Нема коментара:
Постави коментар