Ко то рида испод Српске Земље?!
(Поводом пријатељске Ноте Споразума)
Ко то рида испод Српске Земље,
Ко то рида у поноћно доба,
Да ли Земљи не кључа утроба,
Или мртви ридају из гроба?
Ко то рида, да се земља тресе,
А Прилеп град из темеља нија; -
Од каковог се то ужаса стреса
Српска лепа сва Маћедонија?
Да не рида Краљевићу Марко
У свом гробу испод Прилеп-града;
Можда дочу Пријатељску Ноту
Споразума, па рида од јада.
Сигурно је, - то нам Марко рида
Што му Прилеп Бугарима дају,
Прилеп Српски јоште из давнина,
Што и наши савезници знају;
Прилеп Српски, у коме је славно
Краљевао он, Краљевић Марко,
Чије ће се краљевство певати
Докле греје земљу сунце јарко.
(О, те песме посис’о сам с млеком,
С њима мене успављива мајка,
Те ми песме осташе аманет
за потомке моје – од бабајка.
Те сам песме са поносом пев’о
Кроз цео живот, од детињског доба,
А кад умрем, место “Свјати Боже!...”
Те ми песме певајте до гроба!...)
Марку ј’
тешко с’ таквог пријатељства,
Јер му ова Нота тешко пада;
Да му гробом и његовим градом
Три године, само, Србин влада.
А он га је чек’о пет векова, -
Пет векова ропства без прекида,
Пуног ропских мука, бола, стида…
……………………………………………..
Сигурно је, - то нам Марко рида!.
Или рида целло Српско Племе
Са мртвима из прошлости давне,
С владарима и са јунацима
Целе наше епопеје славне?
Ако ово не рида наш Марко,
Нити рида наше славно племе,
То ридају беси испод земље,
Да предскажу неко страшно време;
Кад се браћа у вуке претворе,
Те су жедни један другом крви, -
Мачевима царство раздељују,
А гаврани пирују по стрви;
Да су близу она страшна доба,
Са Велбужда и црне Сливнице,
С Брегалнице, братске касапнице
И бугарске страшне споменице…
***
О’ престан’те духови, ил’ беси;
Браћа могу да се договоре,
Не морају, к’о вукови бесни,
Један другог крвнички да море!
Сени миле и Српски ми племе,
Немој очај с’ нота да вас хвата;
Срб је знао већ толико пути,
Да укроти саможивог брата!
Прилеп, 28-VIII-1915. године
Влада А. Поповић
Нема коментара:
Постави коментар