Збогом на одласку пут Црне Горе
Попу Јовану Сундечићу *)
од побратима М. Павлиновића.
Хај полети, мој соколе сиви,
Хај полети уз клисуре љуте;
Ту је теби мило самовање,
Ту је теби старо царовање;
Око, крило, грло бистро-сјајно.
Висје, поље, брђе завичајно.
Сретно, пођи, Иво, побратиме,
Добром срећом, бољој
постојбини!
Ја ти немам споменка ни
дара,
По којем би мене
спомињао;
Него прими збогом
побратима
Да се братски браћа
спомињемо.
Док
се опет
браћа
састанено
у сродному колу Југовића! –
Ти са десне а ми ћемо с л'јеве:
Окупљајмо и тамо и амо;
Грло, пјесму, слово улагајмо:
Раздробљено вијмо и слагајм:
Поскочит ће коло једнолико,
Једнолико стасом и узрастом,
Једнолико оком и погледом,
Једнолико рухом, и одјелом,
Једнолико срцем и ум'јењем,
Скоком једним,
једномишљенијем.
Залуду се дигли
мразиоци,
Са своијем тамним
ратилима,
И странпутни свјети
изродица,
И братимске издаје
проклете;
Скокнути ће коло
Југовића,
Ужеће се и Словинска
свића.
Хајде збогом Гори-Црној
Тврдој нашој заклоници.
Ту недопри Турска сила,
Ни латинска мудролија;
Ту се братски братом
зове,
Ког нам мајка породила.
Ту је мудрост и светиња
Жив'јет, умр јет, побједити,
За крст частни, за слободу
Све на св'јету прегорити.
Ilа погледај, сив соколе,
Са високе Црне Горе,
Кроз прамене магле густе
На све наше стране пусте:
Гдје долинах снопље лежи,
На крстине накладано,
Уза снопље братска чела
Топузином измлаћена.
Викни,
кликни, пјевац
буди
Роду
своме затурену,
Од некрста утњетену.
Дед! погледај сињем мору
Штo-нo Ловћeн нaдхитио;
Па када му сунце пане
У дубоке те долове,
Хитај поглед, пјесник-сами,
На Словинско те приморје;
Сјетно, мило, срце пуста
Међу своје пријатеље.
Па тад гађај пјесник-срце,
Гдје нас т’јешти, што вас пр’јче
Викни, кликни, пјесном милом,
Каквим ћемо напред дилом.
Кошуљу си превисио,
Освету си изпјевао
На Турчина дин-крвника;
Пјевај клетву одметнику,
И народном злокобнику;
Пјевај љубав једнородну,
У имену и знамену;
Пјевај пјесму новог-в'јека:
"Имe, знаме окупљајте,
Старе шурке одбацајте.”
Тако, тако, ти прихвати,
Све ће с тобом запјевати.
Запjeвaт ће редох горе,
Уза ње ће букнут море,
Земља
земљу дозивати,
Брдо
брду одлигати;
Хоће капа капу звати,
Кам'да неће
пуста срца.
Којим
тече једна
крвца?
Кам'да неће
руке саме
Погодити
братско раме?
Па кад врнеш поглед мирни
Ilа кршеве Црне-Гope,
Узми св'jeћy Владичину,
Што но гори на Ловћену **);
Па је снеси, свештениче,
На Цетињске дворе б'јеле;
При њој пиши ти гласнике
Накрст дому рода свога,
Од јуначке Горе-Црне;
Пред њом читај књиге ситне
За брђане мученике.
При тој св'jeћи умјесеној
Наших пчела родним соком,
При тој св'jeћи ужеженој
Србске
душе чистим
пламком,
Разаће се тамне
тмине,
Што
су нам
се удомиле,
И
кроз туђи
бл'jеск јалови
Све то веће загустиле.
Тад ће синут наше знаме
У тој мудрој људској књизи:
Тада неће капа бити
Неум'јења груба знака,
Нит ће срце јунацима
Само
куцат под
токама:
Него
ће се
народ звати
Свог
имена и
одјела;
Народ
дивни особити,
А у људству гласовити.
Па како-но данас сјају
У пропасти нашег дома,
Црногорска брда дивна;
Гдје се бори, крвца лије,
И како се барјак вије,
Црногорски данас први
За крст частни, за слободу;
Тако ће се Црногорској
Име знати Књизи првој;
Јер је она горски в’јенац
Сродних писац почимати;
У том в'јенцу л'јепо име,
Moг' ће побре засијати
Збогох дакле, приб'jeг ходи,
Јер те Божја рука води,
Слободњака,
поштењака,
Родољуба,
зор-пјесника
Гдје слобода
настави се
Гдје поштење
добива се,
Гдје се
пјесма сама ори
По слободној
Црној-Гори. -
*) У Бр. 95. “Narodnogu Listа” год. 1864.
**) Петар Петровић II.
пјесник Горскога Вијенца, би сахрањен
на врх Ловћена, у ново саграђеној црквици.
Нема коментара:
Постави коментар