Радомир Кривокапић Орлински - Смрт

Смрт

Ув’јена коротачком одором од искони —

По царству свом нечујно муњевни шири лет,

А њено звоно тужно по дану, ноћи звони —

Те прати тајно душе у вјечни други св’јет.

Вјечито млада она на глави круну носи,

А њене очи црне чудноват сипљу зрак;

Језиком пламенијем све оштри ријез коси —

Тај скиптар њезин славни целива једном свак.

И снопом маха снажно, а капи горког биља

Улива све у уста и звона јечи тон, —

Те звуке чује само, у вјечност који циља

И тужан без прекида њих слуша тада он.

Живота пехар испи — тек чувене, боне р’јечи

Из груди полећеше и с њима тајни дух;

Овјенчан за живота сад ланац брига звечи —

Са врата смрт га смаче, — бијаше тежак — ух..!

У хладно тад наручје са мртвачке постеље

Узима живот слаби и крилом тули луч, —

Престаје живот тада и сваке св’јета жеље,

Јер двери гроба вјечног отвара црни кључ.

Свечаним ходом води у вјечност растворену

Са св’јета овог сваког, кад махне крилом смрт;

И рајник мој ће тамо...! 0 кад би душу њену

Са мојом пренијела у један бајни врт!

Цетиње                               Радомир Кривокапић

“Луча” 1896.