понедељак, 03. фебруар 2020.

Никола С. Љубиша - Поноћ


Поноћ

Спуштила се поноћ тија,
Спуштила се са небеса, —
Њежним дахом листак нија,
Ситни бисер над њим стреса...

С пања гола ћук запјева,
Монотон му звук пролети;
Очајничке снове сн’јева...
Љубави се своје сјети!

А поточић бјежи мали,
Жалосна га пјесма гони;
Њежнији су морски вали,
Њежније ће грлит’ они!...

Ту вјечпте снове сн’јева,
Не жубори, не ромори, —
Вал му тиху пјесму пјева,
Чудне тајне пјесма збори!...

Море мору звук предаје...
Поноћ тамни покров стере;
Блијед мјесец кроза њ’ сјаје,
И звјездице затрепере.

Небо знаде њине тајне,
Но не може свијет знати:
Кад силазе зв’језде сјајне,
Кад вал почне уздисати!..

Сан уснива св’јет и људи...
Поноћ сишла са небеса,
Растворила мрачне груди —
Бисерове капи стреса!...

Паштровићи    Ник. Ст. Љубиша

“Луча” 1898








Нема коментара:

Постави коментар