Никола С. Љубиша - Поноћ

Поноћ

Спуштила се поноћ тија,

Спуштила се са небеса, —

Њежним дахом листак нија,

Ситни бисер над њим стреса...

С пања гола ћук запјева,

Монотон му звук пролети;

Очајничке снове сн’јева...

Љубави се своје сјети!

А поточић бјежи мали,

Жалосна га пјесма гони;

Њежнији су морски вали,

Њежније ће грлит’ они!...

Ту вјечпте снове сн’јева,

Не жубори, не ромори, —

Вал му тиху пјесму пјева,

Чудне тајне пјесма збори!...

Море мору звук предаје...

Поноћ тамни покров стере;

Блијед мјесец кроза њ’ сјаје,

И звјездице затрепере.

Небо знаде њине тајне,

Но не може свијет знати:

Кад силазе зв’језде сјајне,

Кад вал почне уздисати!..

Сан уснива св’јет и људи...

Поноћ сишла са небеса,

Растворила мрачне груди —

Бисерове капи стреса!...

Паштровићи    Ник. Ст. Љубиша

“Луча” 1898