субота, 29. фебруар 2020.

Радомир Кривокапић Орлински - Ноћ




Ноћ

Одјева плашт све ноћиа њена бајна њедра
Шапућу свом љубимцу, опијају му груд;
Ја гледам радо, како небеса пламте ведра
Од земље по сферама сад очи лете свуд.
Посматрам чари ноћи с ливаде једне цвјетне,
У књиге од небеса завиритжели ум, —
Са звјезде једне к другој мој поглед брзо летне
А кипе безброј мисли ко рјеке бурни шум.
Сад све, што живот има, илслуша или поје
Из ближњих развалина извире тужан звук,
Што кад-кад у самоћи најежи власи моје
То бјеше мој комшија, љубимац ноћићук.
И жаба монотона још бруји мелодија,
Ја слушам, ко да желим довести њу у склад
Алтужна пјесма ћука од свијех мени прија,
Јер свјету једногласно открива вјечни јад.
Свих врста диханија из земље и из вода
По дару своме поју и чине бурни хор;
Све живо хвали сада свог цара и Господа
Ко горди умни човјек и једва видљив створ.
Још капље бисер-роса из етирнога виса,
Умива лик природе, дрвеће, траву, цвјет
А мајка свему земља из прелеснијех сиса,
Што Мај их усном љуби, разлива мирис свет.
И душа моја тада кроз ноћне плива чари
Од земље до небеса очима бјеше пут;
Док зора на истоку већ поче да се цари,
Просипатсвјетлост бајну, развијатшарен скут.
Што-год сад тих љепота кољевка ноћи њиха,
У вјечност све то капље, божанску тврди моћ;
И плашт се свуче црни: зефирна крила тиха
На кола златна својапревозе даље ноћ...

Цетиње                Радомир Кривокапић

“Луча” 1896.




Нема коментара:

Постави коментар