субота, 29. фебруар 2020.

Новица Ј. Николић - Шта си?...


Шта си?...


Кад засвити зора рана
И румене зраке проспе,
Да шумама горских страна
Своју чедну младост оспе,
Роси, која траву кваси
Да искрице јасне лије —
— Питах зору: „кажи шта си?”—
„Ја сам предмет поезије!”

Несташно је вјетрић пирка,
Свјеж ко ваздух дивље горе,
Шуморећи лишће дирка,
Пред осмејком рујне зоре...
С њим тихани фруле гласи,
Што их њежно срце вије...
— Питах вјетрић: „кажи шта си?”
„Ја сам предмет поезије!“

 Поточић је роморио
И планински пјесак спира’,
Спуштао се јасан, тио,
Кроз долину благог мира;
Брујали му ситни гласи,
Вал када му стјену бије.
— Питах поток: „кажи шта си?“—
„Ја сам предмет поезије!”

Кад долина мирисава
Са цвркутом малих птица
Диже хвалу неба плава —
Уз измирну љубичица,
Да је свјежа поноћ кваси
И на цв’јеће росу лије —
Долинице: „кажи шта си?“—
„Ја сам предмет поезије!”

Кад се спусти вече блага
И уморно сунце сједе,
Застиђе се као драга,
Коју жудне очи гледе...
Чије лице румен краси,
И вечерња зв’језда грије.
— Питах вече: „кажи шта си?” –
„Ја сам предмет поезије!“

Кад се спусти ноћна тама
И тихани жамор мину,
Ситни урес вјечна плама
По лазурном своду сину...
Кад богиња санка блуди
По тишини глухог доба, —
— Запитах је: „Шта су људи?”
„Ви сте предмет хладна гроба! ..

Никшић       Новица Ј. Николић

"Луча" 1900.







Нема коментара:

Постави коментар