Радомир Кривокапић Орлински - Елегија

Елегија

— Кольцовъ —

У твоја лона, о хладни гробе!

Ко милом другу ја летим сада,

И скрит’ се желим од љуцке злобе

У твоме стану, гдје покој влада.

Брзо, о смрти! нек’ коса ма’не

Над мојом главом још млада што је;

На овом св’јету да ми одлане —

Од срца руку пружио ко је?

До сад ми шта је весеља дало?

Ко радост д’јели са мном и тугу?

На св’јету овом, гдје живјех мало,

Ко мени даде осм’јех, ко другу! —

Баш нико, нико — у пуста мјеста

Једнога вјерног имадох друга,

Ко пјесме звуци и тај ми неста —

За њим ме гуши вјечито туга...

И тај ми неста ко бајни гласи,

Ил’ искра, када за тренут мине,

Ко гробни огањ он се угаси,

Ил' муња када кроз свемир си'не.

Још једна зв’језда са неба плава,

У ланце да ме савеже нуди...

У мраку мени свјетило дава,

И тајном надом напаја груди...

Ал’ мало траја и свега неста!

И сјајне зв'језде изгубих оне,

Те као сирак без родног мјеста

Без ње се скитам и свуд ме гоне!

Са мрачном душом ја лутам тужан,

И ко лед хладан идем међ' људе,

Те ко очајник ил' вјечни сужањ

Долазим к њима, да дух ми буде.

Са мојом браћом и људ’ма свима

Дијелит' хтједох и живот сами,

И као прије жељах међ’ њима

Свог друга наћи, да срце да ми.

Зли људи никад ни да се јаве, —

С презрењем на ме глéде они,

И хладну душу муче и даве,

Те с тога вене мој живот бони. —

Сад за то к теби, о хладни гробе!

Са жељом летим, ко к другу милу,

Од људи гоњен и њине злобе,

Да покој нађем у твоме крилу! —

О брзо смрти — коса нек' мане

Над мојом главом још што је млада! —

Брзо, ох, дођи тамо да сване

Боља, вјернија за гробом нада!...

Радомир Кривокапић        

                       

“Луча” 1900.