Новица Ј. Николић - Спас

Спас

Ноћ је тамна, киша пљушти,

Вјетар дува, грање шушти,

Муња стреца, ноћ нробија,

А црни се облак свија.

Мрачно доба пуно б’јеса,

Црни вео кишу стреса ;

Треска, бљеска, колеба се,

Небо хуком пролама се.

Бојна сила силу гони,

Мрачно небо сузе рони;

Муња прне, врне, згрне,

Густе тмине ноћи црне. —

На се онда лако стиша,

Јек умукне, роси киша;

Па хитрином опет плане,

Све се види к’о да сване.

Кроз пустињу борја вита

Усамљена цура хита

Невесела, журно краче,

На махове јеца, плаче:

„Јао мајко!... кроз плач збори:

„Шта ћу ноћас у ’вој гори?

Заљегла сам предубоко,

Невиди се прст пред око.“

Муња плану, она стаде,

Сумња ноћна страх јој даде;

Сва се стресе, груд се крену,

Кроз тај бљесак оком трену.

Виђе јаде, јадом врисну,

Шапама је међед стисну,

Донесе је до камена,

Заметну је на рамена.

Преко брда бјежи с њоме,

Радује се лову своме,

А вриска се даље чује,

Мрачно небо појекује.

Све се међед ломи, прца,

Око њега глибаћ стрца ;

А ђевојка сузе лије,

Горки лелек поноћ крије.

Онда стиша своје јаде,

Овако га молит’ стаде:

„Прими молбе оволико,

Остави ме, добри стрико?“

Па и звјерка у пакости

Имађаше трун милости,

Себи, њојзи одмор даде,

Миловат је шапом стаде!

„Остави ме!“ опет рече,

Пред њом међед см’јешно клече —

Млау! млау! — шапом ману,

 ’ћаше рећи: причај да-ну.

Но у томе муња кресну,

Дрво, камен, све се тресну;

У страх цура к земљи паде,

Молити се Богу стаде:

„Са срца ћу тебе каз’ти :

Сачувај ме од напасти,

Ове б’једе зв’јера љута,

Те ме стиже у сред пута!“

То изусти па се диже,

Поглед баци себе ближе. —

Куцањ срца страх јој броји,

Пред њом међед мртав стоји !

„Спашена сам...“ прошаптала,

У бјегству се гором дала —

Бјежи, трчи, обзире се,

Правог Бога помиње се.

Дрво, камен, често трње,

Све то буца њене прње,

Свуда јади — пустош голи,

И опет се Богу моли.

Лутала је тако дуго,

Докле дође добро друго:

Св’јетли исток гором сађе

Те јој стазу дома нађе.

*

Који чека спас са неба,

Молит’ му се Богу треба;

А куд жеља смјера ићи,

Труд и молба све ће стићи.

Оногошт,     25 новембра 1894.

Новица Ј. Николић

“Луча”    свеска IV           1895.