Стево П. Бешевић - Са мрачне позорнице

Са мрачне позорнице

У рујоцвату младеначких дана,

Бјеше ми срце пуно чудних жеља:

Час хтједе ћорду, а час коња врана,

Час опет бујно коло пријатеља.

Нестанка мисо летила ми свуда,

К’о шарен лептир по мирисном цв’јету,

Муњевни крили тражила је чуда,

И старе бајке у давноме св’јету.

Кроз маглен простор лутала ми душа,

Тражећи слике из давнога доба;

Па упе снагу прегнућем да куша,

Дигнути старе јунаке из гроба.

. . . . И склопих очи; — а у тренут сами,

Сјевнуше муње иза трепавица,

И дух ми виђе у тој густој тами,

Старих јунака намрштена лица.

Гледо сам силног под гримизним плаштом

Немању, гдје се о јединству стара;

И ту сам њега насликао маштом,

К’о првог онда мудраца и цара.

Слуш’о сам тресак стамболских капија,

И бојни ноклич Србадије младе;

Глед’о сам сунце гдје над њима сија,

Ал’ у трен смрче,.. за облаке паде.

Глед’о сам једно слабуњаво дјете, —

Уроша младог,.. сјетан, бл’јед у лицу;

У њедри к’о да слутње носи клете

Глед’о сам Лазу, цара мученика,

И вреву бојну по Косову црну;

Ох, ово бјеше тако страшна слика,

Да с’ ње ми срце у њедри протрну.

Ал’ оро — душа ни дрхтну ни трену,

Нит’ из тог мрака даде дигнут’ очи,

Газило ј’ земљу крвцом орошену,

. . Пловила у крв гдје с’ највише точи.

Мирно у крви јунаке је глала,

Дубљину свакој загледала рани;

И још је Павлу тихо прошаптала:

„Косовку чекни!.. Павле, не издани!“

Милоша виђех гдје Мурата пори,

И виђех браћу што му вјерно оста;

Посље га згледах гдје се самац бори,

. . И пуче копље, — а он робом поста.

Глед’о сам лаве на смртније’ мука;

Милоша, Лаза у посљедњем часу,

. . . Два, три пут махну крвникова рука,

Ал’ не чух трага јауку ни гласу.

. . . Ал’ гледај тамо, што кроз румен први

Зориног јава по Косову гази;

И б’јеле скуте мрљави по крви,

Корача тихо, загледа и пази!

Косовка то је, што кроз ту страхоту.

И ломно копље вјереника тражи;

Док’ ето Павла нађе у животу,

Па рујним вином крјепи га и снажи...

И чух му гласак: „Бјежи, чедо гојно!

„Хајд’ српска ћери, из чемерна цв’јећа,

„Крај стара оца твој је пао војно,

„С неслоге паде царство нам и срећа!“

И у тој тами, у том густом мраку,

Још даље душа лутала је моја;

Док’ спазих једну заблисталу зраку,

Гдје сјевну јасно из несретна боја.

И тамо негдје високо,.. високо,

Гдје сам ор’о нод небо се пење;

Гдје људско једва и догледа око,

Од тога зрака затрептало ст’јење.

. . . И ту ми душе докопо се санак,

Отворих веђе, а вид оку врну,

И спазих опет онај стари данак,

И јасно сунце на врх — Гору Црну.

                                ***

У рујоцвату младеначких дана,

Бјеше ми срце пуно чудних жеља;

Час хтједе ћорду, а час коња врана,

Час опет бујно коло пријатеља.

Нестанка мис’о летила ми свуда,

К’о шарен лептир по мирисном цв’јету,

Муњевни крили тражила је чуда,

И старе бајке у давноме св’јету.

Ал’ посље оног сна у бистрој јави,

И посље оних дочараних слика,

Срце ми само једног Бога слави,

Оног’, што чува гњездо осветника.

Одавно већ сам из обмане криве

Сањарску душу винуо високо;

Чувајућ’ у њој успомене живе,

Што створи машта у склопљено око.

И свег’ се сјећам. К’о на знанца стара,

Кад жељан хоћу да му видим лице,

Њег’ давно нема; — ал’ га машта ствара,

У трен кад’ склопим об’је трепавице.

Не трпим више ни сањарску бајку,

Вјерујем само оно што је било;

У прошлост гледам к’о чедо у мајку,

Кад спусти главу на слатко јој крило.

Па и ја син сам такве једне мајке,

Прошлости наше славом опјеване;

Хај, српска дјела нису измишљајке,

Већ бојне муке славом овјенчане!...

И то што данас опија ми груди,

И носи душу царством идеала;

И слатку пјесму у срцу ми буди,

Прошлост је српска, њој нека је хвала.

Вјерујем у њу; — а будућност лети,

И брод се ближи све на домак циљу,

Вјерујем и то, да ће стићи мети,

Ал’ кад’ се браћа побрате у миљу.

Па када зрачак к’о у праскозорје,

Свеопће слоге заруди у миру;

Пјевнуће наша поља и огорје,

. . . А ја ћу канут’ ову бојну лиру!

Сиљет

Стево П. Бешевић

“Луча”    свеска IV           1895.