Стево П. Бешевић - Имна Лучи

Имна Лучи

(у акростиху:)

О сини, Лучо, светијем жаром

Надежди чврсту вјеру на дај!

Амо и намо к’о пред олтаром,

Молитви нашој ти буди сјај!

*

О, буди вјесник љепше нам зоре

Надању вјера, братинству спас;

Азурно небо врх Црне Горе,

Молитве наше чут’ ће нам глас!

Ово је хора, да стара злоба,

Злураду б’јесу оде у скут;

А нас да кане, јер ово доба,

Будућој слози утире пут.

Рана и крви, суза и мука,

Дједова наших пехар је пун;

А ипак за то на нас сва брука,

Оку смо туђем бодљиви трун.

Невјера јато, бјесова чете,

Адскијех змија најцрњи ник,

Молитве хоће да сатру свете,

И вјечне правде наруже лик!

Ловћен се диг’о, па мрко гледа,

Ове долине дозрео јад,

Шта „Каинова“ стварају чеда,

Е, види вражи замишљен рад.

Времена рука руши и квари,

Камене куле и сваку ствар;

Ал’ само живи још јад наш стари,

Живи и траје к’о вјечни дар !

У књизи наше прошлости давне

Писан је крвљу Косовски в’јек,

Робовске ноћи од тада тавне,

Ево до сада чује се јек.

Борбе и крви било је доста,

И невин-жртви големи број,

Вас-цјела земља гробиште поста,

А по њем’ прели суза и зној!

Гробовског мјесто крста се диже,

Рова ил’ зида останак црн;

Окићен гроб је!... Хајде му ближе,

Бодљиви свуда спазићеш трун!

О сини, Лучо, светијем жаром,

Надежди чврсту вјеру нам дај!

Амо и 'намо к’о пред олтаром,

Молитви нашој ти буди сјај!

О, буди вјесник љепше нам зоре,

Предходна зв’језда за срећан дан;

Осв’јетли оне „срушене дворе“ —

Косова тужног Србинов стан!

Одора царска, скиптар и круна,

Јуначки тамо нађоше гроб,

Дједови наши пали су туна,

Ох, тамо први јекн’о је роб !..

Будим ли сузу, ид’ спомен давни?

Ил’ ране старе, ид’ нови над?....

Ћери небеске: Туге — лик тавни,

У мом то срцу потреса јад!

Дивнога смиља и ловор - грана,

Убро би тамо с Косова хај!

Шњима да поспем гроб великана,

И тужна мјеста закопан рај.

Косово!.. слико пала олтара,

Ај кад, ће Србин сдободно рећ’:

Доба је дошло да „куга“ стара,

С огњишта мила бјежи нам већ.“

Руји л’ већ зора?.. рађа л’ се сунце,

Блиста ли тамо с истока дан!

И кити л’ златом горске врхунце,

Ноћи дал’ наше пролази сан?!

Вишњим пред Богом скрстимо руке,

Из чиста срца дигнимо глас;

Шест-вјечне да би трсиле муке,

Е да би слоге свануо час!

Неба нам глава свемир се блиста,

Ено у њему Милошев сјен!

Балканска зора чека нас чиста,

У сложни само да сване трен!

Дечанских звона чују се гласи,

Ено им бруји потмуо јек;

Роде и Србе, устај и спаси!

Ово је хора,.. ово је в’јек ;...

Буди, се друже!... ово в’јек!

Спљет.

Стево П. Бешевић

“Луча”    свеска II           1895.