Спас
Ноћ је тамна, киша пљушти,
Вјетар дува, грање шушти,
Муња стреца, ноћ нробија,
А црни се облак свија.
Мрачно доба пуно б’јеса,
Црни вео кишу стреса ;
Треска, бљеска, колеба се,
Небо хуком пролама се.
Бојна сила силу гони,
Мрачно небо сузе рони;
Муња прне, врне, згрне,
Густе тмине ноћи црне. —
На се онда лако стиша,
Јек умукне, роси киша;
Па хитрином опет плане,
Све се види к’о да сване.
Кроз пустињу борја вита
Усамљена цура хита
Невесела, журно краче,
На махове јеца, плаче:
„Јао мајко!... кроз плач збори:
„Шта ћу ноћас у ’вој гори?
Заљегла сам предубоко,
Невиди се прст пред око.“
Муња плану, она стаде,
Сумња ноћна страх јој даде;
Сва се стресе, груд се крену,
Кроз тај бљесак оком трену.
Виђе јаде, јадом врисну,
Шапама је међед стисну,
Донесе је до камена,
Заметну је на рамена.
Преко брда бјежи с њоме,
Радује се лову своме,
А вриска се даље чује,
Мрачно небо појекује.
Све се међед ломи, прца,
Око њега глибаћ стрца ;
А ђевојка сузе лије,
Горки лелек поноћ крије.
Онда стиша своје јаде,
Овако га молит’ стаде:
„Прими молбе оволико,
Остави ме, добри стрико?“
Па и звјерка у пакости
Имађаше трун милости,
Себи, њојзи одмор даде,
Миловат је шапом стаде!
„Остави ме!“ опет рече,
Пред њом међед см’јешно клече —
Млау! млау! — шапом ману,
’ћаше рећи: причај
да-ну.
Но у томе муња кресну,
Дрво, камен, све се тресну;
У страх цура к земљи паде,
Молити се Богу стаде:
„Са срца ћу тебе каз’ти :
Сачувај ме од напасти,
Ове б’једе зв’јера љута,
Те ме стиже у сред пута!“
То изусти па се диже,
Поглед баци себе ближе. —
Куцањ срца страх јој броји,
Пред њом међед мртав стоји !
„Спашена сам...“ прошаптала,
У бјегству се гором дала —
Бјежи, трчи, обзире се,
Правог Бога помиње се.
Дрво, камен, често трње,
Све то буца њене прње,
Свуда јади — пустош голи,
И опет се Богу моли.
Лутала је тако дуго,
Докле дође добро друго:
Св’јетли исток гором сађе
Те јој стазу дома нађе.
*
Који чека спас са неба,
Молит’ му се Богу треба;
А куд жеља смјера ићи,
Труд и молба све ће стићи.
Оногошт,
25 новембра 1894.
Новица
Ј. Николић
“Луча” свеска IV 1895.
