Васа Ешкићевић - Кад нестане Бранковића...

Кад нестане Бранковића...

Са свих страна бесни бура,

Над српством се небо мути

Са свих страна тутњи... уји —

Од свуда смо нападнути.

Народи се листом дижу,

Па и онај што је спав’о,

Да зароне племе наше

Завађено м крваво...

А над гробом српске среће,

Са неслоге наше старе,

Гавранова, црна јата

Залећу се и крстаре — — —

Већ столећа прохујаше

Како траје борба ова,

Што је пружи у аманет —

Црна клетва са Косова...

Зар проклетство не избриса

Горка суза бедне раје?.. —

Ил’ гробови крај Ситнице

Још проклињу нараштаје?..

Или грехе рода мога

Из прошилости буди јава;

Зар скривено све то није

Црним плаштом заборава!?

Ах... кад ли ће српска вила...

Невен-венац слоге сплести,

И здружену браћу своју

У крвави бој повести?

IIа да виде са ужасом,

Сви душмани наши стари,

Како пламте више глава —

Српски мачи и ханџари!..

— Умукоше јавор гусле,

Као уздах болна тића;

Прште струна... и зајеча:

Кад нестане Бранковића!..

Петроград        Васа Ешкићевић

“Луча” свеска VI 1895.