Ж. Драговић - Прва клетва

Прва клетва

Лоша ми је судба била

Још докле сам д’јете био

И ка’ слабо невинашце

У крилу се мајке вио;

Но зла срећа неки хтједе,

Да осшанем међу живим,

До дна чашу да искапим

И да с’ вишег зла наживим.

Ал’ још тада зло и добро

Једнако је за ме било:

Зло се не да осјетити

У мајчино њежно крило.

Дани — док се срцем живи –

Милинама тугу крију,

У срдашцу сваком тада

Рајски чари гњездо вију. —

Ђе сам виђа’ цв’јетић какав,

Ђе поточић какав враше,

Трчах к њему, к њему хитах

Као да ме к себи зваше;

Зук челице, кад са цв’јећа

Мед упија и сабира,

Поточића жубор тихи,

Шарокрилих рој леишира,

Гору и луг, меку траву

Имао сам вазда радо,

А пјесмице милих шица

Заносаху срце младо.

Имах радо плачно небо

И његову дугу шарну

Имах радо мјесец бљеди

И мјесечну ноћцу чарпу.

Имах радо зору плаву

И сунашце што јој сјаје,

Браћу, сестре, милу мајку

И мајчине загрљаје. —

О, када би тада Боже

Позвао ме био себи,

Анђелскоме живовању,

Завиђети мога’ не би’,

Но бих само чаре ирича,

Тим небесним друговима

И каза’ им, да и земља

Анђелака својих има.

Али све шо брзо ирође,

Прођоше ти рајски дани,

Сваким миљем зачињени,

А љубављу раздрагани;

У вјечност се то све сурва,

А давно је то н било,

Једва с’ сјећам... ка’ да ми се

То све некад у сну снило. —

Кад први пут ногом ступих,

Сшупих на праг жића мога,

Кад ирви пуш ја пресшупих

Преко прага дома свога,

Са свих страна сретох стр’јела

Ошровница милијоне,

Што задаше срцу моме

Ране тешке непребоне.

Тад први пуш проклех онај

Први данак што ми свану,

Проклех оно јарко сунце,

У кољевци што ми грану:

— Први дане, прво сунце,

Што на небу мом изађе,

Зашто тај час за облаке

Не сакри се и не зађе!..

Ж. Драговић

“Луча”    свеска V           1895.