Кад лишће зажути
Моју душу сета почиње да смара
кад поље увене и јутро заћути
и кад јесен цветну хаљину запара
и земљино лице старачки зажути.
Тада сваки куцај срца жалбу значи
и неми бол душом сетну тугу точи,
за сунцем што више као пре не зрачи
и природом која с тугом склапа очи.
И онда ја чујем дозив са свих страна
и гласне уздахе с обамрлих поља,
и крик сувог лишћа испод црних грана
и хук мутних река с оголелих доља.
Целим бићем тада сета коло гласи
и косом забеле нове седе власи.
Па ипак, с пролећем кад се зумбул јави,
на душу ми слети јато нада плави’.
Д. Драгутиновић
Гласник Српског историско-културног друштва
“Његош” јуни 1960
Нема коментара:
Постави коментар