Божа Весић - Помен

Помен

Мој јадни отац, сав Србин и речит,

Још као малог опио ме саном

О старом сјају; а косовском раном

Нан’о  ми срцу бол дубок и вечит.

Он виде многе развалине, лавре

И знаменита од вајкада места.

Знао је, неук, за Рим и за Мавре,

И за Јелине којих давно неста.

Каткад, с вечери, крај њега би сели;

Он би нам онда причао о Цару,

Милошу, Марку, честитом Лазару;

Ту би се с мајком Југовића срели.

Пред нама блисну лабудова крила,

Соколи, ати, девет љутих лава!...

Влаже се очи; све је за нас јава:

“И ту је мајка тврда срца била”…

Подсећао је на освету кнеза,

И спомињао Пећ, Призрен и Скопље;

И слутио је,  како као снопље

Падају борци које љубав веза.

----------------------------------------

О, где си сада, родитељу часни?

Да ли нас твој дух у борбама прати?

Монгол је мор’о  нама наше дати

Угаснуо је полумесец јасни!

Једног је дана литургија сјајна

У катедрали у Призрену била.

Побожна песма у небо се вила

Сјала је свећа теби као тајна.

Божа Весић, Призрен

Босанска Вила  бр. 23 и 24     1912.