Д. Драгутиновић - У јесењу вече

У јесењу  вече

Изнад мога града ждрали опет броде

старим путевима врх брда и воде,

земљи сунца, мира, среће и слободе.

И док они језде поврх ноћних страна,

мени се чинило од њиног грактања

да јесење лишће што пада са грана

за прошлошћу плаче,

час тихо, час јаче,

или да с далека, преко тамних стена,

са ветром допире јецај рушних жена.

Гракћу ждрали, гракћу и весели лете,

а рука јесени смртни покров плете

и врх моје земље, мученице свете,

уцвељених мајки цвиле црне чете.

Гракћу ждрали, гракћу и радосни селе,

а у моме граду туге венац сплеле

и оргије гласне душмана се оре

кроз сву ноћ јесењу од мрака до зоре.

Д. Драгутиновић 

Гласник Српског историско-културног друштва “Његош”  децембар 1959

Д. Драгутиновић - Авалски епитаф

Авалски епитаф

“Овде лежи Србин, понос рода свог,

коме име не зна нико осим Бог!

Овде лежн Србин, чедо српске мајке,

што је дом бранило па пало од хајке!”

Још никад Авалом није прошо неко

да се не прекрсти и да није клеко,

чим угледа спомен изнад рујног хума

где глас вечно пева Србијиних шума.

Безброј хумки лежи грудом Србиновом

на гробишту старом и на гробљу новом,

јер сва српска земља огромна је рака

где херојске кости скрива стопа свака.

Зато на тај бусен што незнанца узе

безброј српских мајки кануле су сузе,

и над мрвом земље где тај Србин снива

безброј српских сеја молитва се слива.

јер ту лежи Србин, симбол рода свог,

коме име не зна нико осим Бог.

За све пале које Српкиња задоји

овај вечни спомен на Авали стоји,

Д. Драгутиновић

Гласник Српског историско-културног друштва “Његош’’

Д. Драгутиновић - Кад лишће зажути

Кад лишће зажути

Моју душу сета почиње да смара

кад поље увене и јутро заћути

и кад јесен цветну хаљину запара

и земљино лице старачки зажути.

Тада сваки куцај срца жалбу значи

и неми бол душом сетну тугу точи,

за сунцем што више као пре не зрачи

и природом која с тугом склапа очи.

И онда ја чујем дозив са свих страна

и гласне уздахе с обамрлих поља,

и крик сувог лишћа испод црних грана

и хук мутних река с оголелих доља.

Целим бићем тада сета коло гласи

и косом забеле нове седе власи.

Па ипак, с пролећем кад се зумбул јави,

на душу ми слети јато нада плави’.

Д. Драгутиновић

Гласник Српског историско-културног друштва “Његош”   јуни  1960 

Д. Драгутиновић - Београду

Београду

Ко ти досад није име скрнавио,

Београде лепи, историјо славна,

и ко ти још није ране наносио

мученички граде из времена давна.

Досад памтиш много разних епопеја

и много часова крвавих ил’ сретних,

по теби је често расла пелен - леја

уместо лилија мирисних и цветних.

Кроз векове за те туђини се бију

и њихова крв се просипа по теби,

од постанка две ти реке темељ рију,

али ти побеђен још никада не би.

Изрована лица ранама безбројним,

Титан непобедни, ланце си кидао

и одолевао најездама бојним,

али никад ниси на колена пао.

Све си насилничке хорде сахранио,

под твојим стенама њихова су гробља,

и за сваком борбом твој се барјак вио

и сунце слободе грејало лик робља.

И данас те опет судбина прогони,

са васцелим Српством робом си постао,

ал’ сутра кад звоно с твог зида зазвони

ти ћеш засијати ко пре што си сјао.

И док целим светом нове ватре жаре

и зраци слободе ропске душе заре,

твоје ране лече наше реке старе.

И кад се уздигнеш као оркан бура,

са твојих бедема одјекнуће: Ура!

снагом што све руши и оков растура.

1957    Д. Драгутиновић

Гласник Српског историско-културног друштва “Његош’’