На Дрини
Уз звуке звона и коњичке трубе,
Кроз шпалир другова пренет си гробу,
И праћен од села уплаканим светом.
Поподневно сунце зрачило je нежно
Твoj посути ковчег свежим пољским цветом.
Плави кад измирне колао je тихо,
Док свештеник стари држао ти слово.
И кад je тишина затајила пуна,
A у многом оку заблистала суза,
Разлег’о се пуцањ почасног плотуна.
Ми другови ратни стајали смо круто,
Обвикли на зрна и прасак граната,
И хумке без крста сред увала хладних.
Ha локве од крви и костуре суве,
Глодани од паса и вукова гладних.
Отврдли смо били на страхоте рата.
Али кад нам поглед падао на хата,
Како без јахача у покрету жури
Ha оку нам топла хватала се магла,
A срца облачак обавиј’о сури.
Грасин*)
*) Бранкo Аџемовић
Гласник Српског историско-културног друштва “Његош’’
Нема коментара:
Постави коментар