Сваке зоре будили га певци
И птичице са зеленог жбуна,
Док га нису пробудили Немци
Са хиљаду топовских плотуна.
Нема више села у мом селу,
Сад је моје село у пепелу! . . .
Тамо где још само слећу врани
На пепео мојих покојника,
Туђа војска дошла је и брани
Прилаз чети Христових војника.
Али ја ћу жив кроз смрт да прођем
Са војводом светитељем Ђорђем.
Упалићу на пепелу свеће
Што од Бога благослове ишту,
И просућу ђурђевданско цвеће
По големом људском пепелишту.
Нема више села у мом селу,
Сад је моје село у пепелу!
Милан М. Петровић
Гласник Српског историско-културног друштва “Његош’’
Јуни 1963
Нема коментара:
Постави коментар