А. Тресић Павичић - Гавран и кањух

Гавран и кањух

Стар, очерупан, хламутавих крила,

Јаблану на врх црни гавран сиједа.

С кичице другог млад га кањух гледа:

Танка се грана под тежином свила.

Ћосави врат му огрезну у крви:

Гвозденом панџом и кљуном је рио

По некој груди, …. срце извадио,

И гутô масне комадине стрви …..

Још му се ц’једи крв са грдна кљуна,

Са панџа, с крила и са сура репа.

Вољкост га нека ухвати свирепа:

Још му је гуша пр’јесна меса пуна.

Ригавим гласом гракну црном врану:

“Дошло је, је-л’-де, наше вр’јеме стари?!

Хоће ли дуго трајат’  ове ствари,

Да људи скрбе орлење за храну?

Бојим се, најзда неће добро бити!

Јер ако Турке отјерају Срби,

И Арнаута, који за нас скрби,

Већ Косовом се неће крвца лити …”

“Зелено збориш, мој кањуше млади.

Ти слабо познаш крвопије људе;

Што пословицу не разуме, луде,

Да врана врани очију не вади….

Држи се врање и орлење гладно

Тог спасоносног и мудра начела;

Ал’ човјекова доказују дјела,

Какво је звјере дивље, глупо, јадно…

Ја баш не жалим, да се опамети….

-И тако су ми избројени дани!

А посл’је св’јет нек’  изгоре вулкани! –

Ал’ неће моћи, или неће хтјети….

Ево имаде дв’је стотине љета,

Са св’јет обл’јећем на четири стране;

И још ми није понестало хране;

Што каинска је спрема рука клета.

Док душу људску похлепа изгара

И жеља власти; докле буде раје

И тлачитеља, кој’ дисат’ не даје;

Дотле ће бити гаврану шићара…

Дуго је јоште кљувати орлење

Мајкама срце, а очи јунаку;

Јер споро иде, тапајућ’ по мраку,

К напретка св’јетлу људско покољење.

Не бригај, кање! до вјечнога мира

Дуги су пути! Крвца ув’јек тече

Амо, ил’ тамо …” Добро не дорече,

Са Брегалнице граната засвира ….

А. Тресић Павичић, Беч

Босанска Вила бр. 17-18  1913.