Ми смо многе дане провели у борби,
И многе смо ноћи под облаком кисли,
Само она дође са хлебом у торби, —
Да ли наша мајка сад о хлебу мисли?
Од наших се рана руменила река
И ни тада нисмо од болова свисли,
Само она дође и даде нам лека, —
Да ли наша мајка сад о леку мисли?
И овде у овом леденоме збегу
У мајчину душу сва три смо се стисли,
Да умрли не би у вечноме снегу, —
Да ли наша мајка сад о ватри мисли?...
И кад она умре, целог нашег века
У њезиној души имаћемо сва три:
И хлеба и лека, и слаткога млека,
Грејаног у души на мајчиној ватри.
Милан М. Петровић
Гласник Српског историско-културног друштва “Његош’’
Нема коментара:
Постави коментар