Његошева
пјесма 1913. год.
Потрес
земље и јека небеса
Пренуше
ме из покоја мога…
И ја виђех,
у Васкрсном Јутру,
Ђе
облаци са видика бјеже
Рајској
Зори да отворе двери;
Ђе
барјаци с пламеним в’јенцима
Преко
српских прелијећу гора,
Да, уз
пјесми што горе пролама,
Мир
КосовскимГробницама јаве;
Ђе
потомци Милоша и Марка
Храм
Слободе на Косову граде;
Ђе из
земље, крвљу освештане,
Златно
класје по пољима расте
Појућ’ химну новоме животу…
Гле! -
над крвљу што се и још дими
Радошћу
су горе окупане!
Над
згариштем порушених кућа -
Радошћу
је небо насмијано! …
Је л’
сан ово, што толико љета
Моју
душу мучи и раскида
И диже
је к непознатом вису
Болу
своме лијека да нађе?
Не! сан
није, јер ми поје душа
Умијена
сузама радости…
Премучене
мишке Прометеја
Раскидоше
челичне окове –
Орлушина,
саломљених крила,
С
литица се у поноре сруши…
Чељусти
се Аду заклопише
Да
отровом народе не гуши.
Млада
стабла с благородним плодом
Видим
како развијају гране
Над
згариштем варварскијех зала…
Душа
моја из царства покоја
Гледа
Васкрс својих идеала.
Трифун Ђукић,
Цетиње
Босанска
Вила бр. 1-6 1914
Нема коментара:
Постави коментар