Падином колона вукла се полако
Изнурена тугом, уморна од пута.
Вејавица оштра брисала je с’ брда.
Групе избеглица расуто су ишле
Kao без пастира залутала крда.
Испод снега вире цокуле и шајке
Оних што на путу не могаше даље.
И док на видику задња светлост трне,
Суро вече пада пуно језног мука
Уз потмули урлик изгладнелог вука.
Мраз испија жедно наша трошна тела.
Душа под бременом очајно се вије.
Неизвесност тишти као смртни ланци.
Изгледамо зору свесни шта дан носи.
Из заседа пуни зли албански кланци.
Hoh к’о кристал ведра, ледан ветар хуји,
A no снежно - смрзло и храпавој кори
Развио се месец као мека свила.
Згрчено лежимо у страху од спања.
Једини нам заклон два шаторска крила.
Грасин*)
*) Бранкo Аџемовић
Гласник Српског историско-културног друштва “Његош’’
Нема коментара:
Постави коментар