Преко зетских ледених планина
Где се кроз смрт пролази без страха,
С војском српском два српска монаха
Носе ћивот Немањиног сина.
Над њима се цело небо црни
А на главе гаврани им сели,
Само што се ту пред њима бели
Снег ледени и ћивот сребрни . . .
У ћивоту леже мошти свете,
Лежи једно Немањино дете
Овенчано пре краљева свију!
И оно је из свог гробног мира
С монасима из свог манастира,
У бој пошло да брани Србију!
Милан М. Петровић
Гласник Српског историско-културног друштва “Његош’’
Јуни 1960
Нема коментара:
Постави коментар