Уби
ми хунска пушка
Српкињу
моју малу,
И
сад је Дунав љушка
На
своме плавом валу . . .
Пружи
јој слатку сању
С
осмехом срећне деце,
Да
данас само за њу
Србија
плете венце.
Дунаве
водо тиха
Понеси
њено тело,
Тамо
где ветрић њиха
Авалско
цвеће бело.
Кад
будеш срео старку
Што
скупља жртве свете,
Устави
њену барку
И
дај јој ово дете.
Милан М. Петровић
Гласник
Српског историско - културног друштва “Његош”
Нема коментара:
Постави коментар