Дај усне…
Кад захуји вихор-вјетар,
Кад зацвијеле стари дуби,
Заплива ми дух кроз етар
И загрли кога љуби.
А ви вјетри похрлите
Журно, брзо … брже… тако,
Зрак мјесечев обгрлите,
Па кроз свемир лако … лако…
Поздравље јој нос’те врело
И пољупце страсне, вруће,
Излијте их њој на чело,
Нек осјети све чезнуће.
Осјећаш ли уздах зове,
Кад је вихор грлит’ стане,
И јецање њежне јове
Кроз забите самостане?
Осјећаш ли кад роб грца,
У окови око пати,
Осјетићеш и плач срца,
Које можеш својим звати.
Почуј! К овал кад запљусне
Одјекнуло кроз ноћ благу…
То је цјелов мој. Дај усне,
Да цјелива сву ноћ драгу…
Мирко Дамњановић, Београд
Босанска Вила бр. 13 и 14 1909.
Нема коментара:
Постави коментар