Јосиповић - Повратак

Повратак

Дан лагано гасне… Још се чује песма,

И шум лишћа свела које ветар носи.

Тек што није киша почела да роси;

Док негде у тами шушти, шушти чесма…

На довратку ниском стоји млада мома,

И изгледа негде у даљину празну,

У студени ветар, сумрак, хладну, мразну,

Ко да чека неког да се врати дома…

Брижна ал’ не тужна, ко сад да гавиде,

Кад оде у помоћ са четом горштака,

Осветника љутих, лавова, горштака,

Србима и браћи која к њима иде.

Она чека јоште. Поглед њезин блуди

Ка планини сивој, далекој у тами!

Дал’ су нашли браћу ил’ су јоште сами?

Дал’ ће већ и њима зора да заруди?...

Кад из мрака ступи пред њу изненада

Плећат, снажни човек, њојзи тако мили.

“Нисмо висе робље, што смо до сад били…

Ено Срби иду!... Оствари се нада!’

Викну и радосно у загрљај пану,

Затим иконици што у тами блиста,

Приступи и клекну, док око заблиста,

И сузица врела на земљицу кану…

Дан бећ дивно гасно… По пољу и њиви,

Паде тавни  покров црне, хладне ноћи:

Свуд мир, сем што хукну негде у самоћи

Сове, и закреште ко поноћни диви!...

1913.    Јосиповић

“Балкански рат”  бр. 7    1913.