Нестор Жучни - О, тешко мени

 

 

 

 

О, тешко мени 

Слободановић

 

О, тешко мени, јер с борбе живота

Искрхан, сломљен, измучених груди,

У јаду своме понижен до скота,

Морам да трпим где ме злобни људи

Већ тол’ко тужног исмејаше пута.......

Исмејаше ми - о, да грдни јаде

Оно за чиме у животу лута.......  

Моје Идеје, Идеале, Наде;

Исмејаше ми оно што ме грије:

Љубав ка браћи, милом роду моме.........

Исмејаше ми то, - ах, најсветије! –

У злоби клетој, грдном бесу своме.........

 

И јоште даље - ах, стан перо тише,

Јер већ и ‘нако нема за ме среће.......

Или би можда хтело нешто више?

Та већ од овог, ни грђе ни веће!.........

О, стани, перо, стани, добро моје,

А они нека даље, на тенани

Исмејавају ме. И шта да се боје?

Немају кога! Нико им не брани!

Ваљда кад дођу последњи ми часи –

Последње мени приближи се доба –

Кад звоно смрцу моју им огласи,

Тада већ неће............. Ил’ ено им гроба …….