Нестор Жучни - Аустрији и о Аустрији ….

 

 

 

 

Аустрији и о Аустрији ….

– Слободановић –

 

Двоглав ор’о канџама проклетим,

Са паклене, демонске зависти,

Пун јарости и бесног лудила,

А у мржњи и злоби големој.

Дограбио и душмански стег’о

Српкињицу, Невесињску вилу,

Херцег-Босну некада поносну 

Али данас тужну и жалосну.

 

Аустрија, трон грдних зулума,

Тираније и над тиранијом,

Фарисејством и нечовечанством,

Језуитством под видом Хришћанства

На срамоту двадесетог века

И Европе цивилизоване,

Саградила - мучки га подигла

На гробови витешких жртава,

Обливеним крвљу вапијућом,

Освећеним вељим мучеништвом,

Једно тужног крста од три прета,

Друго луне и полумјесеца,

Та два света мила обиљежја,

До два синка једнога језика,

Једног рода и једног племена,

Једне крви, негда закрвљене,

Једне браће.... негда разбраћене.

 

Војводина, она војводина,

Што одњиха дичног Милетића,

Тог сокола над соколовима, -

Сада кука, плаче и лелече

Под земљицом у мртвачком одру,

У гроб хладни жива сахрањена.

Болне груди... а велика туга,

Не мож’ јадна децу да позове,

Да им вељу невољу исприча,

Па да труда не пожале свога,

Да ни часа више не чекају,

Него тужну веће ископају.

 

Деца њена, сирота невољна,

Забављена око борбе дуге

Борбе ума за народност своју,

Са мађарским силним шовинизмом

Овој мрежи вешто исплетеној

Од бечкога двоглавога орла,

Од проклете црножуте прије,

Тете лије-куге Аустрије.

 

А док тако Срби и Мађари

Зађевицом, свађом међусобном

Све узаман троше своју снагу,

Аустрија, проклетница црна,

Уживајућ’, злурадо се смеје

Њиној муци, њиховој невољи,

Њином јаду са овог трвења,

Бескорисне, непотребне борбе.

 

По Косову, гробу Душановом,

Силнијега но ико до сада,

И по гробу славног Обилића,

Ког витештвом нико не надмаши

По Прилипу, у Мећедонији

И Урвини високој планини,

Где је силан позаспао Марко,

Па се страшан јоште не пробуди

Пала тама од неба до земље,

Спустила се тмина, маглуштина.

У тој тмини чудно чудо кажу-

Е устаде све против свакога,

Подигло се велико и мало,

Бијуһ бојак, бију битке љуте.

Ту су Турци, Арнаути клети,

Ту Цинцари, Грци и Бугари,

Ту и сетна са грднога ваја –

И несретна, јадна српска раја.

 

Јадна раја, јадне ли је среће,

Па крвави худа и несретна,

Злопати се, к’о никад до сада,

Таворећи у вртлогу јада.

Она пати... што нико не пати!..

Она мучи што нико не мучи!..

Она трпи... што нико не трпи!...

Већ је давно на крст разапета,

С њега чека, скоро издишући,

Или данак љепши да јој сване,

Или сасма тужна да издане!......

 

Аустрија и овом је крива.

Она кује, лукавством сплеткари,

Не би ли се - стара грабљивица

Једног дана, давно жељкована,

Преко тужног саломљеног крста,

Преко јадне истребљене раје–

Већ машила грдним шапајдама.

Чак и тужне Маће и Косова.

 

Аустријо! куго над кугама;

Грабљивице над грабљивицама!

Покварено вражије створење;

Гадна моро, сестро демонима!.....

Не ће бити као што би хтела, -

Нит ћеш своје остварити снове.

Испустићеш Невесињску вилу,

Изгубићеш дичну Херцег-Босну,

Сломиће се трон твојих недела,

Што га подло онако сагради.

Смириће се деца завађена,

Измирити Срби и Мађари,

Па се лепо братски загрлити,

Као што је требало одавно.

На Косову опржићеш шапе,

Опрљићеш клета твоја крила

И крваве ране задобити,

Које никад пребољети не ћеш!

 

Аустријо, присојкињо гујо!

Ти с’ уплете са свакоје стране,

Жељна крви и смрти свачије,

Жељна туђе себи да присвајаш.

Ал, нека те, Бог те не видео!

Уплећи се и надаље само,

Уплешћеш се, отплести се не ћеш

Веће црне дочекати дане,

Немишљене, нит икад чекане!

Час дван’ести ево где избија,

Последњи је твога издисања,

Самртну ћеш наскоро испити.

На Балкану радом и нерадом

Пакао си сама приправила,

Сама себи гроб си ископала,

У који ћеш за вечна времена

Скрхати се, пасти заплетена!

 

Ћикаго, 4 августа, 1906.