Нестор Жучни - В’јек двадести вијек је Славенства

 

 

 

 

В’јек двадести вијек је Славенства

 

Вијек сваки по нешто имаде

Што га диже над минулим другом,

С чега тријумф у весељу гради,

Чим се дичи и чим се поноси.

В’јек двадести има зору своју

Пуну бујна дивна руменила –

Љепшу зору од свијех другијех,

По што до сад таке не бијаше.

 

Југославље! зоро над зорама;

Наша лепа срећо над срећама!

Југославље! наша узданицо

Потиштена и угњетавана

Од толиких нашијех злотвора,

Понајвише гадне Аустрије...

…Ти се дижеш из сна дубокога

К’о див страшни кад раскида ланце,

Тамнице се ослободи клете,

У коју га душмани стрпаше.

Ти се дижеш... и дошло је доба....

Хитај мети, не почаси часа,

Диндушмане у борбу позивај...

Она ће те младо челичити,

У њој своју прикупићеш снагу,

Па к’о оркан силан, ненадмашан,

Саломићеш што је за ломљење

Од штете је, па за живот није.

 

Задрхтаће непријатељ свуда;

А проклета бечка камарила,

Двоглав ор’о бечкога балплаца,

Црножута трула Аустрија

Сурваће се у гроб и пакао

Које ј’ сама себи приправила.

 

Па кад пане куга Аустрија,

Кад јој хумку историја дигне

По заслузи и по недјелима –

Човјечанство када нађе мира,

Опростив се од инквизиторке,

Кад одахне умореном душом

И камен му са срдашца пане –

Тад ће доћи часи жељковани,

Жуђени ће данак осванути,

Славенсту ће синути сунашце,

Те слободом милом и злаћеном

У једно га коло сакупити,

За загрљај браћу приправити,

Па брат брату кад срце освоји,

Спојиће се да се не раздвоји!

 

Вјек двадести има зору своју –

Дивно Славље...л’јепо Југославље.

За зором ће данак да долети

А данак ће сунашце дон’јети.

Подиће се сунашце Славенства,

Да миљено и љупко огране,

Да засија и да се насмије

Као до сад што још никад није.

 

В’јек двадести у друштву са њим

Стећ’ ће себи понајљепше име

Ода свијех што бјеху до сада.

Прозваће се и називаће се

У вјечности кроз вјечна времена

Најдичнији.. славом најславнији

Поносито, вијеком Славенства!

 

Слободановић.

Ћикаго, Ил., 19 јула, 1906.