Нестор Жучни - Устанимо!

 

 

 

 Устанимо!

 

Н. Мусићу

Слободановић

 

О хоће ли бити спаса

Робовима овог века?

 О хоће ли мојој браћи

 

Данак среће синут скоро?

Ил’ још нисмо близу часа

Што слободом сужње чека?

Ах, кам срца да имаде,

Заплакат би до сад моро!....

 

А Европа ћути јоште

И све ово хладно гледа

Са немаром к’о и до сад -

Тек се каткад кришом смије

 

Пут маћехе, што милоште  

За туђинска нема чеда,

Пут маћехе, у ње суза –

У ње срца за нас није!!!

 

А  тужни зар и даље

Да чекамо на њу само?

Ко робови зар и одсад,

Да несрећом таворимо?

 

Чекање је смртно раље,

Ако даље усчекамо;

У њем ћемо сви до једног

Скупа да се поморимо!

 

Устанимо, браћо моја.

Не чекајмо никог више,

Већ справимо оштре маче –

То нек нам је пос’о први,

 

П’ онда хајдмо, жељни боја,

А храброшћу свак нек дише

Не жалећи за Слободу

Ни посљедњу капљу крви!!

 

Чикаго, Ил., 1907.