Никола Ст. Љубиша - Из Бајрона

Из Бајрона

Тебе кад притисках уза своје груди,

Бијах миран судбом, пун љубави, среће,

И нико нас, мишљах, раставити неће —

Ал’ пре смрти ево раставише људи.

Па нек те растави са мном људска злоба,

Ја ћу тужним срцем с тобом се разићи;

Али твој лик, душо, са мог срца дићи

Нико вјеруј неће, нико до мог гроба... 

И ако устанем из те гробне таме,

И у вјечни живот прах се наш пробуди

Опет ће ми чело бит’ на твоје груди,

Јер гдје тебе није, нема раја за ме.

Ник. Ст. Љубиша

“Луча” 1900.

Никола Ст. Љубиша - Мајске ноћи

Мајске ноћи

Са мном испод руке св’јетле мајске ноћи

По алеји густој шетала си ти...

Облак скрио бјеше лазурне ти очи;

А са душе слатки одлећели сни!

На маленој клупи уморни смо сјели,

Ја ти витог тјела обавио струк ...

Тихи шапат лишћа ми смо разумјели,

Разумјели Неве човјечији звук.

На брезовој грани славуј пјесме пјева’,

Но радости наше не пробуди он; —

Друге пјесме ја сам, друге пјесме спјева’ —

Тек сад разумијем гласит монотон!

Преминули дани и године дуге,

Сујета ми св’јета уби души моћ;

Не осјећам више радости, ни туге; —

Остави ме рано св’јетла мајска ноћ!

Исте пјесме славуј пјева ка’ и тада...

Исти шапат лишћа и валова звук;

Но их разумјети ја не могу сада,

Ка’ када ти вити обавијах струк!

Ник. Ст. Љубиша

"Луча" 1898.

Никола Ст. Љубиша - Поред старчева гроба

Поред старчева гроба

I.

Ово гробље у сну ми се снива...

Ах, одавно... прође много доба —

Сада клечим поред мила гроба,

Привукла ме успомена жива.

Овдје моја светиња почива,

Камо среће да смо зај’дно оба:

Не бих знао што је људска злоба —

Људско срце што усеби скрива!...

Прође зора младости ми сретне,

Душа моја с’ небом разговара;

Али живе успомене свете...

Све м’ остави, само мајка стара

Погледа ме, па јој сузе лете...

И дух старца сретно ме покара...

II.

Ја опет тужан поред праха твога,

Ал’ суза моја не кваси ти кам,

Смрзла је давно на дну срца мога,

Љута је зима угасила плам.

Вр’јеме све носи, не оставља ништа,

Младост и срећа с њим одлази сва

Срце је моје пеп’о сред огњишта,

Око њег’ мртва вјечне ноћи тма.

У љутој борби свјетскијех зала

Души је мојој малаксао лет;

Тешки је терет судбина ми дала —

Прерано ја сам упознао св’јет.

Ни љубав, нада, жеље најсветије

Душу ми више не веселе, не,

Једно је сунце што ме јоште грије

Најсветији жар душе ледене.

Небо и сада погледује на ме,

Мајку ми стару још не узе Бог,

Љубављу светом поред људске таме

Загр’јева груди сина рањеног.

Ка’ росе капља бисерна, и ладна,

Што ноћу пане на увели цв’јет,

Слабога диже тјеши ме и нада

Велећи: „Синко, такав ти је св’јет! “

Пеп’о се стресе на огњишту јада

И душа к св’јету управила лет,

Но храм ли клоне гдје је света правда

Клео бих тада у свијету св’јет.

Сујета људска остави ме рано,

Ја и сад слушам бурног св’јета клик;

Но душу моју давно и предавно

Уздиже к небу твој смирени лик.

Ка’ скроман старац ја подижем главу,

Благодарим небо за све што ми да,

Кроз облак густи видим Божју славу

И узвишен трон одкуд вјечност сја.

Крај мене гробље, све је мртво, ти’о

Једини ја сам међу њима жив,

Још камен није прах ништавни скрио

Ни предцима дух диго облак сив.

Ја опет тужан поред праха твога,

Ал’ суза моја не кваси ти кам —

Смрзла је давно на дну срца мога,

Љута је зима угасила плам.

Никола Ст. Љубиша

"Луча" 1896.

Никола Ст. Љубиша - Ја ћу умр'јет...

Ја ћу умр'јет...

Ја ћу умр'јет: када цвјета цв’јеће,

Кад пупољак до пупољка клија,

Кад славуја бруји пјесма тија —

Нико мене пожалити неће!...

Ја ћу умр'јет: када ласта креће

Живом пјесмом из далека краја

Пут мојега мила завичаја —

Нико мене пожалити неће!...

Ја ћу умр'јет: кад челица сл’јеће,

Да јој поток вјечне тајне збори;

Кад у гори пјесма се захори —

Нико мене пожалати неће!...

Зором раном мене ће прољеће

Са огњишта искре погасити;

Ангел с неба јасну зв’језду скрити —

Нико мене пожалити неће!...

Но ти, мајко, њежно ме заклони

У том часу вјечнога растанка;

Нек’ св’јет не зна како сам га плака’,

Каква душа горке сузе рони....

Нико Ст. Љубиша

"Луча" 1900.

Никола Ст. Љубиша - На нову 1900 годину

На нову 1900 годину

L’année en s’enfuyant, par l’année est suivle.

Encore une qui meurt, encore un pas du temps;

Encore une limite attainte dans la vie

Encore un sombre hiver jeté sur nos printemps.

                                                             Victor Hugo

У хаосу мрачном, куда сјени блуде,

А скелети страшни вјечне снују снове —

Ти, старице, заспа, да те не пробуде,

Страшној у бездани, што се „ништа“ зове!..

Дражесна си била и многима мила,

Ко мајчино чедо, што осмјехом гледа;

Многим пуна злобе ширила си крила

И чемера горка дала мјесто меда.

— Ново љето сретно, сретно ступај к нама,

Сваки живи у те нове наде има;

Подај руку среће бједним, сиротама,

Колиби и трону, моћним, немоћнима!

Благим оком гледни доље у пећине,

Гдје допрла није нога човјекова, —

Наћ’ ћеш црва малог — о њему се брине

Онај, што је био прије свих вјекова.

И ти ћеш остарат, и ко кап у море

У амбисе прошлим вјековима пасти,

Па кад нови дођу, нек’ о теби зборе:

— „Диже стуб правице, истине и части!...“

Ник. Ст. Љубиша

"Луча" 1900.

Никола Ст. Љубиша - Извори заборава

Извори заборава

(Индијека легенда)

О, кад би се напит мога’

Из ријеке заборава, —

Да ишчезне сваки спомен,

Што ми живот огорчава!...

Знаш ли старче? — пита Нелем —

Покажи ми р’јеку свету!

А старац му одговори:

„Шљедуј, синко, мом савјету...

Испунићу твоју жељу:

Брамину ћеш једном поћи,

Мом староме пријатељу —

За три дана можеш доћи.“

Ето тако рече Сора,

С’једи старац пун врлина;

А Нелем се истог часа

Крену право пут Брамина...

Љубазно га Брамин прими:

— Дед, Нелеме, причај што је?

Он му редом избројао

Огорчане дане своје.

„Добро, синко, — ноћ је сада

Уморан си, ти би спава’ —

Сјутра ћемо уранити

Пут извора заборава.”

Кад у јутру сунце грану

Кроз лиснате густе палме —

Оду к р’јеци чим се сврши

Свети обред Бога Браме.

Тек стигоше, Брамин рече:

— „То је извор заборава:

Три су овдје, али за те

Из тога се дозвољава.

Онда узе златан пехар,

И Нелему пружи воду:

Пиј, — са тим ћеш угасити

Све спомене у животу!“

А Нелем га тад упита:

„Зар и добре с рђавима?!...

Ох, то нећу, јер је много,

Много слатких било с њима!“

— „Добро, онда пехар ево

Са извора тог захити:

Преступе ћеш заборавит’, —

Савјест ће ти чиста бити.“

Нелем узе златан пехар,

Ал’ се сјети једне приче: —

„Је л’, Брамине, прича ј’ стара,

 Да из трња цв’јет изниче?!

Када гријех савјест гризе,

Та ти грижња сред невоље

Више пута то учини,

Да до среће дођеш боље.“

„О, тако је, тако, синко,

Нога трњем срећи досп’је!...“

Тада Нелем узе пехар,

Па по ситном п’јеску проспе.

„Ево, рече, извор трећи:

Пиј, ако ти срце жуди,

Па ћеш одма заборавит’

На увреде злобних људи!

Кад чу р’јечи Браминове,

Нелем паде на кољена;

Узме пехар, па испије

Свето пиће помирења.

Блажен осм’јех, мир и покој

Нелемово срце прели;

Од тада је само добру

Посветио живот ц’јели...

Никола Ст. Љубиша

"Луча" 1899

Никола. Ст. Љубиша - *** (Надсон)

***

(Надсон)

Покољење наше не зна младост шта је —

О њој оста прича за данашњи св’јет.

Ум: нашега доба рано отрова’ је

Моћи прве силе, први срца лет.

Који од нас љуби, да св’јет заборавља?

Коме идол није био прахом скрит?

Који душу није под ногама ставља —

Пред врагом устрашен свој бацио штит?

Од кол’јевке скоро срца су нам стара;

Нас мучи невјерност, подгриза нас јад...

Нити жеља страсно срце наше ствара —

Чак и злоби дух је у тајности рад!..

Проклет био санак, што нам уби моћи!

Слободног простора, рјечи наше плам, —

Рад живота живот, не рад вјечне ноћи, —

Ој запал’те жижак у запуштен храм!

Проклета и суза, што је моћ убила!

Дан умрлих јада не диже отуд!

Нека пламти поглед, нек се шире крила,

Нек удари срце задрхталу груд!

На работу, браћо, порок нека пада,

Срце к срцу брата, руку руци да, —

Нико да не рече било макар када:

У вјекове прошле што не живјех ја!...

Петроград, на Спасов-дан 1897.

Никола. Ст. Љубиша

"Луча" 1897.