Д. Рајковић - Станки-Стели Сибинчић

Станки - Стели Сибинчић

У Спомен

Догорела је луча. Тежак је бол растанка,

Ал’ је светлости више твоме духовном виду

И док жаоба тишти јер нас остављаш, Станка,

Твој дух већ плови валом ка васељенском хриду

У свет вечитог мира и вечног битисања,

У свет радости тихе без бриге и без хтења,

У свет где нема греха, ни гриже, ни кајања,

Где савршенство влада и ништа се не мења,

Где су најлепши снови Господње воље јава,

Свет вечног прамалећа и цветних перивоја,

А када стигнеш вером на изворишта права,

Треће загробне ноћи синуће звезда твоја,

Гореће утехом нежном ноћима до уранка

Свим бедним и невољним и болесним међ’ нама,

Док ти се Божјом вољом не придружимо, Станка,

Са оне стране гроба на светлим обалама.

Зато утримо сузе после смерног опела;

Смрт је тек брод у вечност космичког океана;

He крај него почетак!... О, већ те видим Стела,

Како проходиш рајем звездама обасјана.

И у сагласју сфера у недореченом свету,

Где је градина Творца лепотом изаткана,

На отоцима ведрим у сваком рајском цвету,

Твоја се лирска душа огледа насмејана,

Јер си вечности део, а смрт тек део мене

Измеђ’ два постојања у двема истинама.

Догорела је луча, ал’ светле успомене

Овим, а звезде твојим утешним обалама.

5. јули, 1995.           Д. Рајковић

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“