Д. Рајковић - Florida keys

Florida keys

Свиће! 

Са тамних брегова над морем

Слећу брбљива јата на јутарње воде:

Кљују пучину — рибари.

Гласови повратника зује ко једно биће

Из млаких легала у пари,

А цеста, несаница, што сву ноћ бди и брине

Између две пучине —

Путне фењере гаси.

Под ведрим окриљем зоре хитам цестом по води

У сусрет отоцима што се заливом вреже;

Са белим кићанкама постројили се вали

У шпалир до видика;

Миришу рибарске мреже;

А с јануарског свода сунце већ потиљком пали.

Некад сам сатима снио походе безизгледне

У своме грму крај Саве где сам маштао, мали,

Па ме и знанци и странци због те склоности чедне

Често скитницом звали.

О, снови младости ране, како сте скромни били!

И како безбојни пред јавом ових кристалних рива!

Наслеђе сте ми, ипак, богато оставили:

Дете у мени никад није престало да снива.

А сад под старе дане давнашњи гласи ме маме

Поднебљу које сам знао само из школских књига

Да лутам архипелагом под сводом од цикламе,

Да плужим јутарњим валом где спектар се прелива.

И да опсењен пратим, кроз бисер тихих вода,

Облике ван овог света — раскошне коралне баште

И сенку, претходницу, нашег провидног брода

Како нечујно хода

Перивојима маште.

Ноћ ме срела пред кућом Ернеста Хемингвеја

И управила светлу ка задњој миљи пута;

Ништа се не види више са ивице кеја

До прохладна пучина

Звездама обасута.

Како су небеса светла над луком повратника

И како мисао тоне

У безсвест космичких тема!

Да ли је ту и Нова што нам је ноћи оне,

Оне чудесне ноћи,

Горела над колевком Детета из Витлејема?

Можда је угарак сада на стравном згаришту сфера

У сутерену таме

Измеђ звезданих кола?

Ал прва зрака њена над Колевком од сламе

Запалила је зубље које утехом горе

Већ безброј поколења.

О, дивно Бадње Вече!

Са краја овога пута као с ивице света

Све ми се чини једно — и небо, и земља, и море,

И милијарде светла од једног до другог пола,

Што бескрајима горе —

Ноћас то свемир цвета!

А кад са дахом јутра звезданих светова неста,

Затекла ме је зора далеко од мог стана,

Крај једног мангровог грма на риви Ки Веста —

Ко дете очарана.

Д. Рајковић

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“