Војислав Ј. Илић Млађи - Ноћна свирка

Ноћна свирка

Кад лепа „Госпа“, у поноћно доба,
Са пуно чежње завесу отшкрине,
До ње тад допру заношљиви звуци
С „Господинове“ танке виолине.

А у тој свирци дрхте бол и чежња,
Занос пун страсти и љубавна сета;
Ко да каже: „Та зар нисмо млади?
Пустимо љубав слободно нек цвета.“

Колегинице, љупка, млада жено!
Зашто копниш тако у одаји сама?
Изиђи да видиш драж априлске ноћи!
Зар ти није тешка самоћа и тама?

Прозори су моји отворени вазда.
Унутра постеља угодна и мека.
Рука ми немарно превлачи врх жица –
Ал` срце...срце... оно на Вас чека!

„Та заборавите прошлост, дужност, мужа!
Дођите амо, лепа млада жено!
И у мојим груд`ма жар млађани тиња,
И моје је срце чежњом опијено.

„Ил` мислите, можда, ја сам хладна стена,
Да крв не тече у жалима мојим;
Не варајте се! Сит сам селских цура!
Ја бих да Вашу наклоност присвојим!

„Дођите амо, лепа млада жено,
Да сркнете љубав сред ноћнога мира!
Не бојте се ништа! Јер има далеко
Од Вашега мужа до Кривога Вира!“
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

И престадоше звуци виолине,
Као да чекају шта ће бити сада...
А на прозору нерешљиво стоји,
Стоји и мисли учитељка млада.

Да ли да иде? А прошлост ? А верност?
.......................................................
Зар да заборави на оног човек?
...................................................

Који је на њеним девојачким груд`ма
Сањао небо, Бога, рајске двери;
И чију љубав чисту и дубоку
Сва вечност не би могла да премери.
Зар све да згази?... И она се мисли...
Слатка је нека језа подухвата;
Мисли – и шапну: „Опрости ми, Боже!“
Погледа у ноћ и отшкрину врата.

И ко кад птица, плашљива и лака,
Рашири крилца у ноћној тишини,
И она прхну и ишчезну некуд,
Преко сокака – к својој „Виолини“.

И снажна рука сеоскога уче
Појави се на мах у тренутку томе,
Придржа птицу, и прозор полако,
Нечујно – тихо затвори за њоме.

И птице неста...птице моје миле!
– Да л` има Бога и сред ноћне тмине?
Тишина... Само из избе допире
Пригушен, сањив дрхтај виолине,

Као кад жица о жицу се таре...
– Ал` ћути, песмо, даље не говори!
Небо и земља спе у томе часу!
Само брз Тимок шуми и жубори...

Војислав Ј. Илић Млађи