Недовршена песма
Звонку Вучковићу
После априлског рата кад отаџбину целу
Прекрише стрвинари к ’о у најцрњој мори,
Једна се група храбрих диже с Дражом на челу
Да нам са Равне Горе зубљама проговори.
У безизгледној тмини распетог завичаја,
Док су ковани ланци обесхрабреном свету,
Ти си на крају једног смионог окршаја,
Успео да заробиш немачку ратну чету.
Што смо сневали само до твог звезданог сата,
Остварио си, Звонко, у младалачком хиру
И први пут Европи од избијања рата
Открио пукотине на тевтонском панциру.
Наздрављасмо ти с песмом код Станишића Баја
Бадње Вечери једне под Острогом, на стени;
To ме сећање драго к’о легенда напаја;
О, како бесмо твојим подвигом усхићени!
Ведрио си врлином човека и јунака,
С отачественим Вождом још од првога часа
Бродио ураганом рана и ожиљака –
А л’ сачувао душу моралног горостаса...
Д. Рајковић
Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“
Нема коментара:
Постави коментар