Д. Рајковић - Јецаји

Јецаји

Лели у спомен

Угасише се твоје очи нежне

И облак туге свако срце зали;

Беху ли твоје ране неизбежне,

Кад крену, дивна, далекој обали?!.

Занемеле су твоје усне смерне

И сенка бола сваким прагом мину;

Беху ли твоје патње неизмерне,

Кад млада клону у загробну тмину?!.

Непомичне су твоје беле руке,

А бујна коса као откос пала;

Да ли си нашла мир заветне луке?

Пловиш ли, душо, крај звезданих жала?

Туга тамјана над одром се њише,

Јеца опело, задња успаванка;

Је ли могуће да те нема више,

Трагични цвете са српског пропланка?!.

За тобом туже деца, људи, жене,

И цела црква на сузу се свела;

У сваком срцу твоја младост вене,

У мојој души — завидим ти, Лела!

Последње збогом, цвете наших њива,

И нека ова песма сузом ткана,

Остане као успомена жива,

На тебе, душо, до судњега дана.

Д. Рајковић

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“