Д. Рајковић - Моја мајка

Моја мајка

Моја мајка је мршава, бледа старица

Са дугим праменовима проседе косе;

Колико нежности и љубави и топлине

Те сребрнасте нити носе!

Моја мајка је жена старинског кова

Са црном шамијом око главе,

Са нераздвојном кецељом око паса;

У својој мирисној кухињи поваздан меси она,

За рођендане, Ускрсе, Божића, за наше и туђе славе.

Кад звона са Саборне цркве забрује,

Смерно прекрсти се она! Са сваким послом стане!

To тихо шапутање што се из кухиње чује,

To моја мајка моли за невине жртве,

За сужње и болеснике

За затворенике,

За знане и незнане,

За живе и за мртве.

Ја се не либим њеног изгледа и њене граматике,

Држим је увек под руку кад се шетамо Калемегданом,

Причам са њом о хлебу, кромпиру и млеку,

И сваким даном,

Ја је више волим!

Једном јој студент Владо за нашом трпезом рече,

He без злурадости Скојевца из свиле,

“Зар, Тета Милице, ви још верујете

У Бога и више силе” ?

Отац га погледа бесно и страшни глас се оте:

“Напоље идиоте!”

А моја добра мајка, скрушена, међ’ њих је стала,

И јадница се скоро заплакала:

“Немој да тераш госта, та он је још дете!”

Сваког је дочекала и нахранила и опремила мајка моја:

Од путника намерника, варошанина или сељака,

До велеградских скитала

И никада никога није питала, —

Из ког је политчког кокошињака.

А кад су на управу земље дошли нови фараони,

“Тамо они”,

После такозваног ослобођења

И новог друштвеног уређења,

Моја мајка,

Која је хранила и кусе и репате,

И шуте и рогате, и ћосе и брадате,

Моја мајка,

Која је, мимо жене,

Хранила чак и псе напуштене,

Откад су нови фараони на влади

Умало није умрла од глади,

Моја четничка мајка православна.

* * *

Д. Рајковић

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“