Драгутин Рајковић

  

Драгутин Драган Рајковић

   (1920 - 2010)

+ Драгутин Драган Рајковић – песник изгнаника

Пред  Видовдан се у Господу упокојио Драгутин Драган Рајковић – песник изгнаника. Када год се на било ком меридијану земљине кугле казало «песник изгнаника» – знало се да је реч о Драгану Рајковићу. Зато је и данас, када објављујемо ову тужну вест, довољно да кажемо да се упокојио песник изгнаника.

Драган  Рајковић је рођен 23. децембра 1920.г. у  Дубровнику као четврто од шесторо  деце Стевана Рајковића и мајке  Милице р. Шћепановић. Драганов отац Стеван представља занимљиву историјску личност  Књажевине и Краљевине Црне Горе. Породица је из разних разлога, а веома  често и политичких, мењала места  становања. Стигли су и до Аргентине, а потом и до Београда у коме су остали до почетка Другог светског рата. Породица Стевана и Милице Рајковић је 1941.г. дошла у Црну Гору.

Комунистичко  зло је утицало и да се Драганов отац Стеван активно укључи у ширење истине о злу бољшевизма и трагедији грађанског рата у Црној Гори. У цетињској штампи је храбро сведочио истину и објављивао своје текстове, а понекад је користио и псеудоним «Аргус». Врхунац његовог плодног публицистичког рада у Црној Гори представља осам свезака под називом «Пакао или комунизам у Црној Гори», које је објавио «Глас Црногорца», а које су неки касније у емиграцији прештампавали под својим именом и прикривајући име стварног приређивача. Под псеудонимом Стеван Ј. Вучетић у Детроиту је одмах после рата објавио књигу «Грађански рат у Црној Гори».

Породица  Рајковић је и сама окусила «пакао  комунизма у Црној Гори». Крајем 1943.г. у Манастиру Острогу, заједно  са пуковником Бајом Станишићем, ђенералом  Блажом Ђукановићем и националним  борцима, убијен је и Драганов малолетни  брат Милутин, који се затекао у манастиру. Милутинова смрт је представљала вишедеценијску непреболну рану породице Рајковић. Ту рану је увећаало сазнање да је и  Милутинов гроб, као и гробови  његових сапатника, необележен, па чак  и погањен од припадника комунистичких  радних бригада између Доњег и  Горњег Манастира Острог. Дубина те личне и породичне, али и националне ране можда се најбоље огледа у песми коју је Драган написао и објавио 1944.г. под насловом «Сенима Острошких мученика» и само је потписао са «Д».

Данас се слободно може рећи да су Острошка трагедија, потоња Босанска голгота и вишедеценијско странствовање од Драгана Рајковића створиле – песника изгнаника. Трагизам братоубилаштва је најдубље осетио Драган Рајковић и зато је тако упорно, а снагом поетског израза сведочио о њему.

Драган  Рајковић је поделио патњу и тугу са својим народом на путу «од Везировог  до Зиданог Моста», а и касније  кроз логоре и странствовања. Његов  крик и његов јаук сабран је у  стиховима и редовима његових  књига: Песме, Дневник, Иза копрене мрака, Прољеће 1945. О тим књигама су написани похвални, али веома ретки прикази у српској емигрантској штампи док је књижевна критика у Отаџбини деценијама, па чак и после доласка слободе прећуткивала и пренебрегавала изузетну књижевну и националну вредност емигрантских песника и књижевника и благо које су своме народу оставили. Један од таквих, у Отаџбини прећутаних песника, на жалост, јесте и Драган Рајковић. Мислим, а лако се може доказати, да у Црној Гори након Другог светског рата никада није објављена ниједна песма Драгана Рајковића.

Име Драгана Рајковића је одавно уписано  међу великане српске заграничне поезије. Ако су Милан Ракић и Алекса Шантић обележили и својим стиховима овековечили време у коме су живели онда се слободно може рећи да су то у српској емиграцији сличним набојем и поетским изразом учинили Милан Петровић и Драган Рајковић. И по томе ова два великана стиха остају запамћени.

Драган Рајковић је инспирацију за своју  поезију црпио из дубоке вере која је деценијама сведочена свенародним  страдањем и личном жртвом. У времену  разних врста отуђења и још  већег дијапазона модернизама и  отуђења, Драган Рајковић је остао веран  највишим идеалима Српскога народа.

Иако  је у његовим стиховима описана  српска патња, ипак из њих веје оптимизам. Можда се то најбоље огледа у стиховима  песме «Кораци у ноћи», коју је посветио својој мајци:

«Знам  да тешко патиш моја мајко јадна. / Милутин је пао за ме не знаш ништа. / Под старе  се дане, немоћна и гладна, / Превијаш  крај нашег згаженог огњишта.»

Ту  драме своје, али и сваке српске мајке тога времена песник је завршио:

«Минуће  и ове свирепости клете / И ја ћу к’о мало раздрагано дете / Загрлити  опет твоје косе седе / И утихнуће кораци у ноћи».

О Драгану Рајковићу и његовој  поезији ће се тек говорити и писати.

Песник Драган Рајковић је сахрањен на гробљу Манастира Нове Грачанице у присуству  Епископа Новограчаничког и Средњезападноамеричког г. Лонгина. Дивним беседама од њега су се опростили Протојереј-Ставрофор  Драгољуб Павићевић и председник Српске народне одбране Славко Пановић.
Нека Господ у Царству своме упокоји  Драгана Рајковића – песника српских  изгнаника, а његовој кћерки Соњи и Српском народу нека буде на утеху  што је Драган остао веран Богу, Роду и српској поезији.

Протојереј  мр Велибор Џомић

******************************************

Ожалошћена породицо,
Драга браћо и сестре,       

Ево нас овде окупљених да се помолимо Господу Богу за покој душе нашег, драгог нам, Драгутина и за опроштај грехова и спасење душе његове и да изјавимо саучешће ћерци Соњи и свим осталим пријатељима, саборцима и познаницима, како овде тако и у Отаџбини.

Црквени обреди и помени су израз наше Хришћанске вере у живот душе растављене од тела, и наше љубави према преминулим сродницима и пријатељима. Зато пред овим одром да је то једино што могу да учиним, да изјавим саучешће и као православни пастир укажем на извор сваке утехе, a тo је вера која осмишљава живот и која отвара духовне очи људима, како би кроз смрт могли да сагледају свој живот.

Ја ћу вам изнети нешто из богате биографије нашег пок. Драгутина док ћете више од тога моћи прочитати у нашој српској штампи.

Драгутин Рајковић је рођен 23. децембра 1920. године у Дубровнику, од оца Стевана и мајке Милице (Шћеповић) Рајковић. Његов отац беше рођен у Цетињу, а мајка у Подгорици. Његови родитељи имали су шесторо деце. Њихово прво дете, ћерка, је умрла одмах по рођењу. Његове сестре Даринка и Јелисавета рођене су пре Драгутина, а потом су рођени сестра Косара и брат Милутин.

Породица се одселила у Јужну Америку, у Аргентину, за неко време a потом су се вратили у Југославију где су се настанили у Београду и живели су ту све док није отпочео Други светски рат. У својој младости Драгутин је развио љубав према спорту. Био је веома обдарен спортиста и одличан фудбалер, пливач и волео да плеше. Од младости па све до самога краја, имао је јаку жељу за животом.

Када је одрастао развио је две нове пасије: за поезију и шах. Његова сестра Савка је прва почела да пише песме и он ју је опонашао. Његова прва песма је била публикована пре завршетка средње школе. По избијању Другог светског рата одмах се придружио Краљевској југословенској војсци и ставио се под команду генерала Драже Михаиловића. Потом је побегао из Југославије у Италију где је живео у разним избегличким логорима. У Багнолију је упознао, а потом се и венчао, са Невенком Мамула. Иселили су се у Америку 1950. године и настанили у Чикагу, где му се родила ћерка Соња. Године 1960., дипломирао је Економију и Политичке науке на Нортверстерн универзитету а потом се запослио у Континентал банци, где је радио све до одласка у пензију 1984. године.

После се придружио својој ћерци Соњи која је живела у Паризу и ту је упознао велики број пријатеља из Црне Горе, од којих је многе познавао пре и после Рата. Тада се поново почео бавити поезијом. Написао је четири књиге песама и књига базираних на његовим искуствима из рата, као нпр: Песме, Дневник, Иза копрене мрака и Прољеће 1945. Нека од ових дела су приказана, а извесни делови превођени, у часопису Светска Литература Данас, од стране његовог пријатеља Васе Михајловића, професора славистике и књижевности на Чапел Хилу, Универзитету Северне Каролине.

Као што сте видели, Драгутин је био веома ангажован у емиграцији, који је своје духовне бисере делио са свима нама. Он се може назвати песником изгнанства, јер он и јесте песник српске Голготе, али је и песник рајске душе у које је он ставио сав онај частољубиви и правдољубиви свет.

Он је као и многи двадесетогодишњаци морао да се одупре окупатору a после и да претрпи изгнанство те je ову трагику његове генерације веома лепо опевао и свима нама оставио да их читамо и памтимо на њихову жртву. У једној од својих песама он пише: 

Ја певам за сапатнике, и за везано робље / За брата Милутина, за ратне другове мртве / Ја певам за Станишића и за острошке жртве / За Србе мученике бачене на „пасје гробље».

Песнику се чини да је то мало, па наставља: 

Ја певам за драге сени Љевча, гробнице сиве / Гле, сузе навиру редом за кости раскопане / Певам за Ђуришића, за знане и незнане / Што их душмани српски преваром спалише живе.

Осетљивост, благост и доброта његове душе осећа се у овим стиховима:

Ја певам за српске мајке што у најтеже дане / Пођоше тифусном стазом да деле судбину са нама / Ја певам за свештенике што су по гудурама / Парали мантије своје да нама превију ране.

Мислимо да је наш драги песник рекао све о себи, и какв је био и какав је програм његовог живота био. Његов живот, његова дела, његова вера, његове песме су му прокрчиле пут у историји и међу емиграцијом а његова племенита душа и вера пут у Царство небеско. Зато се и молимо Господу да му подари рајско насеље и вечни покој у гробљу близу манастира Грачанице, у коме је проводио многе дане, када је могао да вози из Чикага.

Нека му је вечан помен и Бог душу да му прости.

Протојереј

Драгољуб Павићевић