На узглављу туге
Узлетели сте с Павлом са литица Заостра
Да речима и делом служите роду своме,
А када Српска Спарта пленом сотоне поста,
Нисте продали душу ђаволу неситоме,
Већ кренули Голготи босанским урвинама
Изнуренога тела од пегавца и глади:
Обноћ болесни снови на снегу,
у ритама;
Обдан распећа нова и безнађе и јади,
Пред вама чемер збега;
за вама пустош сама
Којом и данас кљују сабласне орлушине.
Питали сте се често у горким осамама-
Може ли икад ова демонска ноћ да мине,
Јер цело поколење најбољих Срба неста
Босанским бескућима и паклом Словеније!
На хиљаде је пало!
Чудом претекло двеста
С бременом ожиљака са гротла агоније.
У квргама Безене,
на ледини Ромање,
Упознали сте чојство и албионских чета:
Глад вам је била,
светли,
једино следовање
У бодљикавој жици тога дволичног света...
Блудећи с несаницом по заменитом трагу
На свом узглављу туге само сте једно снили-
Да осванете опет на отаџбинском прагу,
Што сте га пред најездом јамара напустили.
1. септ. 1998.
Д. Рајковић
Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“
Нема коментара:
Постави коментар