Д. Рајковић - У Спомен

У Спомен

Војводи Момчилу Р. Ђујићу

Кад неман рата распе отаџбину,

Једна од звезда врх тамног видика

Као знамење над Динаром сину-

То беше звезда српског свештеника.

И горела је утехом и надом

Четири дуга лета без престанка

И светлела је и селом и градом -

Као водиља валима устанка.

Под твојим крилом поникоше чете,

И батаљони, дивизија цела-

Да бране олтар отаџбине свете,

Да не осване под рпом пепела.

На упоришту ни тенка, ни топа,

Ни воз оклопни, ни оружје тешко,

Ал' тла слободног не паде ни стопа,

Јер бранило га колено витешко.

He као Груши но Блихер на делу:

Храброст и мудрост у пресудном часу!

Сачувао си дивизију целу;

Другом армија к'о плева се расу.

А када хорда црвене авети

На Медвеђаку и у Пађенима

Кидиса да ти пробој осујети -

Сурвао си је у ад демонима.

Онда под ватром у сусрет Слободи

Преко планина, урвина и река;

И где год води теби беху броди,

Узоре светли борца и човека!

И данас широм свих меридијана,

Где се србује и Господу поје,

Светле домови ратних ветерана

Као најлепше задужбине твоје...

Ал' твоја звезда преста да нам гори,

А нигде друге сводом да је смени,

Па родном грудом хараче злотвори,

А овде пути слутњом замагљени.

А груд' ма туга к'о раоник рије,

Бездане њене одавно сам знао.

И к'о у дане Марсељске трагедије

И твој одлазак - горко оплакао.

Д. Рајковић

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“