Милан Петровић - Богослужење

Милан М. Петровић

Богослужење

На молитву дошли; клеко роб до роба,

Голобради младић до старине седе.

Судбина је хтела да одједном оба

Трновити венец с Голготе наследе!

Клечи смерно робље испод неба ведра,

Где јутарњи ветрић освежава нерве,

И где Божји слуга држи крст од сребра,

И измирном кади из мале конзерве.

He чекају позив кроз брујање звона,

Далеко је њина домовина стара!...

Место звучних звона — мотор авиона

Над главама хукти и облаке пара.

Клечи смерно робље насред песка врела,

Пред иконом малом Богомајке Свете,

И кад се ко сети дечице и села,

Њему крупне сузе низ образ полете.

Њихова су чела избраздале боре —

He маре што камен колена им боде,

Само једну жељу упућују горе: —

Да се што пре врате у кутак слободе...

На Ђурђев дан 1941.     Милан Петровић

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“