Радомир Аранђеловић
Доћ’ ће опет дани насмејани,
Биће краја и јаду и тузи,
По пољу ће класат’ кукурузи
И жита се нихати у страни,
Круниће се цвеће са шљивика
У цик јутра кад зора заплави;
Пропојаће звона са звоника,
А у школи деца Светом Сави,
Затрептаће усхит из недара,
Играће се сунце кроз бранике…
Само мати кад види војнике
Засузиће преко наочара,
А немирни њени малишани
Питаће се:“Шта је опет нани?”
Увек прича из бугарског рата,
Увек иста замукнула муком;
Говедарник, на кога је тата
Јуришао с прекобројним пуком.
Лом и јаук. Нож сјајан натакнут,
Избезумљен у човечјем месу
И командант исечен у бесу;
Памтиће се како је пук смакнут
Заносио потпуковник Раша…
И деца ће саслушати нану,
Па сунчану одлетети дану,
Јер крај пута и изнад попаша
Лептирови са шарени крили
По пролетњој уплићу се свили.
Тек у искре разумнога часа
Питаће се с озбоиљношћу људи:
Зашто наша племенита раса
Срце живо да згоре у груди
И што смелог и паметног тату
Да изгубе у дивљачком рату?
Радомир Аранђеловић – Пешадијски потпуковник
Радомир Аранђеловић, командант IV. прекобројног пука пао у јуришу на Говедарник
9. јула 1913.
Милосав Јелић - "Србијански венац"
