Новица Николић - * * *

* * *

Ноћи тије

Вео крије,

Осамљене,

Замагљене:

До, дубраву, поље, гај;

А кроз гране,

С горске стране,

По ливади

Мјесец млади —

Разасуо бл’једи сјај.

И с литица

Ноћна птица

Залепрша

Преко крша

У вечерњи тихи сјен;

Ал’ угину

Кроз тишину,

С много бола,

Преко дола,

Милозвучни пијук њен!...

Да л’ ће мети

Да одлети,

Ил’ ће с пута

Да залута

У далеки туђи св’јет...

Ил’ ко моја,

Без покоја

Жеља млада,

Пуна нада

Кад у незнан пушти лет!...

Оногошт        Новица Николић

“Луча” 1898