Илија Н. Златичанин - Српске народне женске пјесме

Српске народне женске пјесме

I

Шећер Анђа под гором сјеђела,

Сама собом Анђа говорила:

„Давор, давор, моје бјело лице,

Да м’ је знати ко ће те љубити:

Да знам да ће момче нежењено —

Отишла бих на честе дућане,

Накупила меда и шећера,

Бих т’ мазала док те намазала —

Кад ме љуби нек сам њему слатка;

Да ја знадем да ће те удовче,

Ја бих пошла у гору зелену,

Набрала бих грка и чемера,

Бих мазала док те намазала —

Кад ме љуби, нек сам њему грка.”

II

Кренула се дилбер Данка

У род да иде,

Сусрете је стари свекар

Ђе с војске греде.

Дилбер Данко, душо моја,

Јесте л’ сви здраво?

Сви смо здраво, мио свекре —

Твој син не био!

Колика је зимна нојца

Не преврне се;

Обрни се, преврни се,

Студен камене —

Студено ти мајци срце

Ка’ што је мени.

Врћ се дома, снахо моја,

Караћу га ја. —

Или карај ил’ не карај —

Не врћем се ја.

III

Засјала се мјесечина,

Ка’ бијели дан;

Зацрње се ђедетина

Као црни враг.

Мене мајка ђеду даје —

Што ћу ђеду ја ?!

Кад ја кренем на пјевање —

Мене ђед не да;

Кад ја кренем на играње —

Ни ту ми не да;

Друге су ме научиле,

Бог им здравље да:

Окини му ножетине,

Да те не фата;

Извади му црне очи,

Да те не гледа;

Учини му масалицу

Да се накљуца,

И простри му постељицу

Нек се ваљушка,

Па убери танки прутић,

Те га покуцај.

IV.

Сјела Јана на пржину,

На пржину у крај мора;

Ко тудије пролазаше,

 Свако Јани говораше:

Мич се отле, шећер Јано,

Да те море не однесе,

Да те вјетар не занесе,

Да те снијег не замете.

Па нека ме море носи,

И нека ме вјетар бије,

И нека ме снијег мете —

Кад ме неће војевода.

То зачуо војевода:

Шећер Јано, душо моја,

Опери ми махрамицу!

Војевода, душо моја,

Бистрај’ вода у облаке,

Ђирит сапун на дућане,

Мермер плоча на далеко.

Шећер Јано, душо моја,

Бистра вода — очи твоје;

Ђирит сапун — рука твоја;

Мермер плоча — прси твоје.

Из збирке Илије Н. Златичанина

“Луча” 1898.