Пјесма за софром
Пијем, љубим — ни бриге ме!
Шта да радим ино?
Та љубав је прво добро,
Па за њоме вино.
И зашто је Бог створио
Своју ђецу туде,
Но да пију што је старо,
А да младо љубе?
Наш јо живот пунан трња,
Ништа није равно:
Па ко нема чаше, цуре,
Мртав је одавно.
Цура такне, вино акне ...
Ал’ се пуне груди! —
Ал’ је дивно кад се пије ! —
Дивније кад љуби!
Наши српски соколови
Баш су људи били:
Јунаштва су отварали
Што су добро пили.
А Јанковић из Котара —
О српскога сина! —
За Ајком је уздануо,
Кад с’ напио вина.
Пјаница је Марко био,
Тај побратим виле,
Ма су за то крчмарице
За њим луде биле.
А душмане страх и трепет
Увијек обузе,
Кад га виде на сред поља
Ђе леђеном музе.
А ми, браћо, што стојимо?
Што жеднимо туди? —
На старе се угледајмо,
Па будимо људи!
Искапимо ову, другу ...
Пету . . . и девету, —
Па тад пимо догод има
Вина у бурету.
Пимо, браћо’ нек нам живе
Мете овог св’јета:
Младе моме, стара вина—
И слобода света!
Никац од Ровина
“Црногорка” број 38 1884
Нема коментара:
Постави коментар